Hotel Moskva
U VAZDUHU · flešbek

Velelepna i reprezentativna palata hotela „Moskva“ najviše je zaslužna što su Terazije postale ono što su danas. U vreme kada je izgrađena ona je potpuno izmenila siluetu Beograda, postala je glavni orijentir u gradu i bila jedna od prvih zgrada u secesionističkom stilu na našim prostorima. Ono što je najbitnije ova palata bila je jedna od prvih koja je u Beograd donela duh kosmopolitizma i načinila našu prestonicu primamljivijom tačkom na mapi Evrope.

Piše i fotografiše: Milorad Stokin

Danas su nam Terazije nezamislive bez svog prepoznatljivog zdanja, ali početkom 20. veka nije bilo nikakve naznake da će jedna takva palata krasiti Beograd. Svega dve godine nakon Majskog prevrata, verovatno i zbog toga što se politička klima stabililizovala, carsko osiguravajuće društvo „Rosija“ iz Petrovgrada odlučilo je da za potrebe svog predstavništva izgradi monumentalnu i reprezentativnu zgradu u Beogradu. Izbor je pao na najlepše mesto na terazijskom platou na kome se već nalazila poznata kafana „Velika Srbija“.

Prostor je bio idealan za jednu monumentalnu građevinu, koja bi se tako izdizala na savskoj i dunavskoj padini, i bila okrenuta ka austrougarskoj strani, što je bilo veoma važno, jer je ova velika ruska investicija u Srbiji bila i značajan politički akt. Ubrzo je raspisan konkurs na koji je pristiglo čak dvanaest radova. Pobedu je odneo rad arhitekte iz Zagreba, ali kako se uprava Društva nije složila sa odlukom žirija odlučeno je da se realizuje projekat arhitekte Jovana Ilkića. Izgradnja palate koja će nositi naziv „Rosija“ i pod čijim će se krovom naći kancelarije, luksuzni hotel, kafana i radnje, započeta je 1905. godine.

To je za pojmove tadašnjeg Beograda bio događaj bez presedana, pa su radoznali građani u čudu gledali zidanje temelja koje je već samim svojim opsegom nagoveštavalo da će tu nići jedno ogromno zdanje. Na materijalu se nije štedelo: crveni granit kojim je obložen parter dovezen je čak iz Švedske, korišten je i najfiniji ripanjski granit, fasada je bogato dekorisana mermerom, žućkastim pločicama i ornamentima zelene boje koji su izrađeni u čuvenoj fabrici „Žolnai“ u Pečuju. Fasada je takođe dekorisana i skulpturom Žena sa tri deteta i alegorijom Glorifikacija Rusije koja slavi Rusiju kao privrednu i pomorsku silu. Kada je palata izgrađena gotovo da joj nije bilo ravne u Beogradu. U njoj se nalazio prvi lift, koji je nazvan uspenjačom, zgrada je imala sopstveno električno osvetljenje, parno grejanje, četrdeset soba i salone, elegantnu terasu i kafanu u kojoj su pripremana srpska i francuska jela. Svečanost otvaranja izvedena je iz dva dela samo iz razloga da se ne bi pravila velika pompa i izbegao politički značaj otvaranja ovog zdanja.

Palatu je najpre otvorio kralj Petar I Karađorđević, na pravoslavnu Novu godinu 1908. godine, a tri dana kasnije palata je otvorena i za javnost svečanim prijemom uz koncert Kraljeve garde. Ubrzo je kafana „Moskva“ postala omiljeno okupljalište beogradske elite, kako političke i poslovne, tako i intelektualne i umetničke. Kafana je bila čuvena po svojim paštetama sa mesom i sirom, belom ribom sa majonezom, pečenjima, najboljim stranim vinima i pivima. Tu ste mogli svakodnevno čitati inostranu štampu i slušati bečku muziku, iako su na nju često negodovali pripiti gosti, pa je dolazilo i do incidenata. Niko ko je od stranaca posećivao Beograd nije zaobilazio ovu kafanu. Nju je čak opevao francuski pesnik Emil Oman u poemi Moskva, kuća – grdosija, a ovde je tokom 1937. godine sniman film Ultimatum sa Erihom fon Štrohajmom u glavnoj ulozi.

U Prvom svetskom ratu zgrada je oštećena kada je na njen zadnji kraj pala austrougarska bomba i srušila apoteku porodice Viktorović i Patrijaršijski dom. No, život se brzo nastavio, a o tome piše književnik Branimir Ćosić u romanu Pokošeno polje: „’Moskva’ bi opravljena, rupe od granata nekako zazidane, kafana počišćena i proglašena za oficirsku kasinu. U njoj se pojaviše kolači, bela kafa sa kremom, kelneri u belim kaputićima i krutim ogrlicama …” Kada je Beograd u ovom ratu okupiran u hotelu su bili su smešteni visoki oficiri i komandanti. Nakon rata hotel i kafana postaju omiljeno mesto ruske emigracije. U njemu su stalni gosti bili i Nikola Pašić, koji je uvek ostavljao bakšiš od pola dinara, kao i Branislav Nušić koji je na njegovom drugom spratu predsedavao „Srpskim novinarskim udruženjem“.

Ivo Andrić je voleo da sedi sam i pije blagu kafu sa ratlukom, a kada je postao popularan nakon Nobelove nagrade odabrao je intimniji sto na galeriji kafeterije. Godine 1972. zgrada je obnovljena, a sledeća kompletna restauracija završena je pre nekoliko godina, tako da ova velelepna palata danas sija svojim punim sjajem.

15-24_cover Ovako su izgledale Playboy zečice ’60-ih i ’70-ih Terazije Terazije – od močvare do žile kucavice Beograda normandy-wwii-archive-flickr-10_cover1 Fotografije bitke za Normandiju Australopithecusa u šetnji (umetnički rad: John Gurche) Prvi koraci: Kako su hodali naši daleki preci? · · · · ·