Muharem Bazdulj
U VAZDUHU · intervju

Gde je muzika danas i zašto imamo potrebu da gledamo unazad? Šta odoleva zubu vremena? Koji pop i rok autori sa prostora nekadašnje Jugoslavije su uticali na njegovu prozu, i pisce njegove generacije (današnje četrdesetogodišnjake)? I koji su dometi ovdašnje popularne kulture XX veka?

O svemu ovome za naš portal govori pisac Muharem Bazdulj, koji se jednom mesečno u klubu Magistrala u Domu kulture „Studentski grad“ bavi važnim figurama jugoslovenske rok muzike u okviru ciklusa Pop književnost. Zanimljiva podsećanja koja okupljaju mnogo zainteresovanih, bude nostalgiju i postavljaju razna pitanja do sada su se odnosila na Darka Rundeka, Džonija Štulića, Arsena Dedića, na autore iz Dalmacije i predstavnike sarajevske pop škole.

U utorak, 14. novembra u 19 časova u klubu Magistrala Bazdulj će govoriti o lirici Zorana Predina, odnosno grupe Lačni Franc, o poznatim ljubavnim, revolucionarnim, angažovanim… stihovima šarmantnog i prepoznatljivog slovenačkog autora.

Kako ste došli na ideju da se bavite poetikom pop i rok muzičara sa područja nekadašnje Jugoslavije?

Ovaj ciklus je plod uredničke inicijative. Ja sam i ranije sarađivao sa Domom kulture „Studentski grad“, i kroz razne nastupe i svoje pisanje pokazivao sklonost za preplitanje književnoti i popularne kulture. Tamara Mitrović koja je urednik književnog programa u DKSG mi je predložila da napravim neku vrstu serije predavanja gde bih koristio te motive, analizirao ih i interpretirao. Meni se ideja svidela, i odmah smo želeli da prvo predavanje bude o Branimiru Džoniju Štuliću. Njegov rođendan je 11. aprila, i učinilo mi se da je zgodno da se počne simbolički s tim datumom. Ideja je bila da jednom mesečno organizujemo te večeri.

Kako ste koncipirali predavanja?

Kada sam ideju počeo da razrađujem došao sam do jednog koncepta da polovina predavanja u čitavom ciklusu bude posvećena važnim figurama unutar te jugoslovenske popularne muzike, ali onog njenog segmenta koji gravitira ka ozbiljnoj umetnosti, a da druga polovina bude posvećena nekim motivima – geografskim ili nekako drugačije formulisanim. Vremenom se uspostavilo da se uvek te dve ideje pomalo isprepletu. Recimo, kada smo govorili o motivu Dalmacije fokus je, pored Miše Kovača i Džibonija, bio stavljen i na Olivera Dragojevića. Kada za neki dan budem govorio o Zoranu Predinu moraću verovatno da kontekstualizujem pojavu Lačnog Franca unutar toga šta je generalno, iz perspektive ovog većinskog srpskohrvatskog govornog područja, značio taj slovenački segment čitave scene. (Jer ipak postoji jezička barijera koja nije preterana -mi možemo da razumemo slovenački, ali je to ipak drugi jezik).

Ko sve čini publiku na predavanjima?

Studentske publike naravno ima, ali čak iako je većinski nije dominantna. Ono što je meni tu zanimljivo je da se stvorilo jedno jezgro ljudi koje ja počinjem da vizuelno prepoznajem, i koji dolaze na sva predavanja, a ima i onih koje je nešto privuklo određenom umetniku ili kontekstu. Recimo, kada je bilo predavanje Dalmacija u mom oku bilo je nekoliko ljudi koji su Beograđani, ali koji su rodom iz Dalmacije. Kada je bila Sarajevska pop rok škola bilo je mnogo ljudi koji su vezani za Sarajevo.

Koliko su ta podsećanja na muzičare sa ex Yu prostora danas potrebna i značajna?

Vi kada kažete koliko je to potrebno, to pitanje ima više slojeva. Evo, recimo, ovih dana se džambo plakatima najavljuje u Sava Centru Audicija. To je bio jedan relativno bizarni pozorišni fenomen koji, meni se čini, novim generacijama suštinski ne može da znači ništa. Za razliku od Top liste nadrealista, ta Audicija je na nivou nekog humora koji je bio deo te šire new primitivs sfere. Ali evo, sada se Audicija prikazuje tri večeri u Sava centru. Mislim da deo interesa za tu scenu iz osamdesetih potiče iz jedne izgubljenosti neke mlađe generacije usled više stvari. Jedna stvar je raspad zemlje i raspad sistema vrednosti, a druga je globalna i povezana je sa raspadom medijske scene kakva je bila poznata. Ranije , ako časopis New Musical Express u anglosaksonskom svetu (ili časopis Rok ili Džuboks kod nas) za neki album kaže da je dobar – to je bila relevantna potvrda. Ta vrsta autoriteta se danas izgubila. Meni se čini (možda ja grešim, možda je to plod moje generacijske slepe mrlje) da se posle raspada Jugoslavije na celom našem prostoru nije pojavio bend koji je neupitan. Donekle su to Letu štuke, The Beat Fleet u Splitu ili Kanda Kodža i Nebojša u Beogradu. Ali čini mi se da postoji nostalgija kod ove najmlađe generacije za nekim umetničkim sistemom vrednosti u kome bi se znala hijerarhija. I onda to bacanje pogleda ka Zabranjenom pušenju, Štuliću, EKVu, Lačnom Francu… je možda taj vapaj – hoćemo mi u našem vremenu nešto takvo.

Koliko su, realno, bendovi i autori o kojima ste govorili odoleli zubu vremena? U kojoj meri je nostalgija tu dodata vrednost?

Mladi ljudi ne mogu biti nostalgični, jer to vreme ne pamte. Vi sad imate ljude mlađe od 30 godina koji u tu muziku nešto učitavaju, prepoznaju nešto svoje. Meni se čini da su vrhunci te muzičke scene sigurno nadživeli svoje vreme. Ja pokušavam da pravim neke komparativne paralele, i mislim da nije previše drugačije ni u anglosaksonskom svetu. Najveće turneje prave Rolingstonsi, Springstin, U 2. Radiohead je jedan od poslednjih velikih bendova, a oni su svoj najveći album OK Computer objavili pre 20 godina.  Veličina tog albuma je nekako prepoznata odmah. Ja se trudim da pratim koliko mogu tu muzičku scenu, i čini mi se da je tu nastala neka disperzija. To je kao kada bi napravio neko poređenje sa školskim sistemom ocenjivanja – kao da imaš razred u kom su svi vrlo dobri, nemaš nijednog odličnog i nijednog dovoljnog.

U kojoj meri su jugoslovenski pop i rok autori o kojima govorite u ciklusu Pop književnost  uticali na vaš lični razvoj, i na vaše stvaralaštvo?

To su ljudi koji su uticali na mene u formativnim godinama na razne načine. U svim dosadašnjim predavanjima u DKSG skoro da nije bilo, uslovno rečeno, alternative. To su sve ljudi koji su bili ključne figure. I Arsen Dedić i Džoni Štulić su ljudi čija poezija je objavljivana u knjigama. Na nekoliko nivoa je Džoni Štulić meni najbliži. Ja u svojoj knjizi Čarolija imam priču koja je pokušaj da se kroz jednu generacijsku optiku sagleda Džonijev značaj. I to prvenstveno za jedan tip ljudi u malim jugoslovenskim gradovima. Džoni je, to se meni uvek činilo, više pesnik tih malih gradova (koji su danas opustošeni). Kada pogledate gde je Džoni svirao i gde je imao najviše fanova vidite da je to bilo u unutrašnjosti. Ja mislim da je Štulić kao pesnik potpuno neprevaziđen, ali mislim da je on bez presedana čak i kao jedna moralna i uzorna figura celog našeg vremena raspada.

https://www.youtube.com/watch?v=Bro2eeLabyo

Koliko je lirika jugoslovenskih rok i pop autora uticala na ovdašnje pisce?

Mislim da je jako uticala. Umetnička proza se uvek napajala iz poezije. U jednom momentu kasnog simbolizma poezija je svesno odabrala jednu vrstu hermetičnosti i nekomunikativnosti sa širom čitalačkom publikom. A u ljudskom biću postoji potreba za poezijom. I onda su te poetske impulse koje ljudi imaju mnogi kantautouri, rokeri, pevači na neki način ispunjavali. Na nekoliko nivoa, na nekoliko generacija naše književnosti je  uticaj pop i rok autora bio veliki. S jedne strane na nivou motiva, na nivou osećanja sveta, a možda čak i ponajviše – na nivou atmosfere. Na poslednju generaciju autora koja se javila pre raspada Jugoslavije u tadašnjim vodećim književnim časopisima, ljude rođene od početka do sredine šezdesetih godina, taj uticaj pop kulture je bio najveći.

Kako vam sa ove vremenske distance izgleda stvaralaštvo grupe Lačni Franc iz osamdesetih godina, sa vrhunca njihove karijere?

Ja volim to. O tome ću tek da govorim. Probaću da povežem Lačni Franc sa Predinovom  kasnijom solo karijerom i da govorim o motivima koji su trajni u njegovom stvaralaštvu. Jedna druga stvar koja me takođe zanima, ono što je najzanimljivije u vezi Predina danas je taj  fenomen Bilećanke kao revolucionarne pesme čija geneza potiče iz zatvora u Bileći iz doba Kraljevine Jugoslavije. Ta pesma je nastala na slovenačkom, bila je prevedena na srpsko-hrvatski među ostalim zatvorenicima i ta verzija je postala poznatija. Predin tu pesmu i ostavlja nama i vraća svom korenu. Pokušaću na predavanju da se fokusiram na ljubavne pesme koje su bile romantične, a da nisu bivale preterano sentimentalne i imale su taj egzotični faktor činjenice da su pevane na tom jednom jeziku koji ( iz moje perspektive i perspektive velikog dela njihove publike) nije do kraja razumljiv. Meni je najdraža njihova pesma Naj ti poljub nariše usnice. Da li nešto može da zvuči poetičnije od toga – nek ti poljubac nacrta usne.

O kojim još autorima ćete govoriti u okviru ovog ciklusa?

Ja imam ideju da uradim Đorđa Balaševića, Boru Đorđevića, grupu EKV, zatim i predavanje o toj zajedničkoj sceni osamdesetih. Možda i Crnu Goru da uradim kroz Miladina Šobića. Kada sam govorio o sarajevskoj pop-rok školi svesno sam izostavio Bjelo dugnme jer ono izlazi iz tih okvira, tako da bih mogao da uradim i predavanje o njima. Do juna imamo još sedam termina i mislim da se taj ciklus vrhunaca sa ex Yu pop prostora može zatvoriti. Postojala je jedna ideja za koju ne znam da li će se ostvariti. Razmišljali smo da nakon ovog ciklusa radimo pop književnost na engleskom jeziku. Da napravimo jedan izbor iz pop književnosti gde bi se fokusirali na strane umetnike koji pevaju na engleskom. Do sada je bilo par nekih asocijacija – Dilan, Koen… Još ne znam da li ćemo to raditi, ali to je ideja – da u drugoj fazi ovog ciklusa pokrijemo taj segment.

Igra prestola je uvek u modi Isidora Vlasak o BeoKonu 2017, ili kako je Laza oženio Japanku Foto: Wendy Wlv TKV: Osećaj slobode je nešto najuzbudljivije FN2015 bina Dr Molekul 011_cover Ori Vejl, gost Festivala nauke: Jedan na jedan sa… dr Molekulom DSC_0229_cover Vesna Kodžopeljić, direktorka maloprodaje kompanije Matis: Visoki kriterijumi vode ka uspehu ·