2017collage
KULTURA · film/TV

Ako ćemo pošteno, 2017. godina nije bila sjajna kada govorimo o dugometražnim igranim filmovima snimljenim u Srbiji. S druge strane, situacija je sasvim drugačija kada je reč o dugometražnim dokumentarnim filmovima – nikad bolja.

Imajući sve to u vidu, sastavio sam i odgovarajuću listu najboljih. Na njoj se nalazi sedam filmova premijerno prikazanih u 2017. godini i jedan iz 2016. koga sam uspeo da pogledam tek ove godine: šest igranih i dva dokumentarna. Ima tu nekih zaista lepih iznenađenja… Neka odbrojavanje počne!

8. „Prokleti pas“ Dragana Pešikana

Krajem godine u bioskope je stigla krimi-komedija: Prokleti pas, debitantska režija Dragana Pešikana u kojoj glavne uloge tumače Srđan Žika Todorović, Nina Seničar, Jelena Galović, Maja Lukić i neodoljivi pas Smoki. Od svih ovogodišnjih komercijalnih filmova (a u tu skupinu, pored Psa, spadaju: Saga o 3 nevina muškarca, Biser Bojane i nastavak Zone Zamfirove) ovaj je bio sveukupno najsolidniji i najzabavniji. Tim je veća šteta što ga je pogledalo tek nešto više od 7.000 gledalaca.

7. „Horizonti“ Svetislava Dragomirovića

Ovaj debitantski film prikazan je premijerno na 39. Međunarodnom filmskom festivalu u Kairu. U pitanju je mladi film nastao u skromnim produkcijskim uslovima, ali istovremeno i jedno od najprijatnijih iznenađenja godine – tim pre što se je u pitanju ostvarenje koje se, praktično, pojavilo niotkuda. Dragomirović, koji je film napisao, producirao i režirao, predstavlja jednu sasvim kamernu priču sa svega četiri-pet likova. Radnja prve polovine Horizonata smeštena je u srpsku provinciju, u prošlost. U fokusu su dva brata, Milan i Zoran (glume ih Gojko Baletić i Slobodan Beštić), i njihov sukob koji eskalira nakon što Zoran postane uveren da njegova mlada supruga Jovanka (Jovana Gavrilović) čeka dete koje nije njegovo. Film počinje scenom ubistva na reci, da bi ostatak priče smešten u prošlost bio ispričan nelinearno. Ovaj postupak je bio veoma riskantan (nešto slično je nedavno pokušao i Predrag Velinović u svom novom filmu Nigde – sa ne baš sjajnim rezultatima), ali Dragomiroviću ovaj narativni reskir isplatio i njime je uspešno obeležio svoj debi. Horizonti se možda najbolje mogu opisati sintagmom spori film (slow cinema), a reditelj u svoje uzore ubraja Nurija Bilgea Džejlana i Andreja Zvjaginceva. Srpska premijera se očekuje na 46. Festu.

6. „Afterpati“ Luke Bursaća

Drugi Bursaćev dugometražni film svoju svetsku premijeru imao je na 45. Festu. Afterparti je u aprilu ušao u redovnu bioskopsku distribuciju tokom koje ga je pogledalo oko 4.500 gledalaca. Bursać u svom novom filmu nudi energičan kombo urbanog i dekadentnog, pokazujući lice i naličje novobeogradskih blokova. Producent/glumac Rade Ćosić glumi Marka-Mareta, junaka našeg doba, momka lišenog moralnog kompasa i spremnog na sve za šaku slave. U iščekivanju uloge koja će od njega napraviti zvezdu, Mare se u potpunosti prepušta hedonističko-autodestruktivnom noćnom životu. Pored raspoloženog Ćosića, glumačku ekipu predvode mlade snage i provereni Bursaćevi saradnici Nikola Šurbanović i Vladimir Gvojić, kao i Jana Milosavljević. Bursać nije moralizator, on se zadovoljava time da svoju priču o današnjoj Srbiji, zemlji izmučenoj tranzicionom bedom i novomilenijumskim beznađem, predstavi što realnije. Njegova namera očito nije da gledaoca eksplicitno poduči šta je dobro, a šta nije. Dinamičan je to film, poletan i mladalački, ima njemu dosta seksa, humora i popkulturnih referenci.

Afterparti Luka Bursać
„Afterparti“ film Luke Bursaća

5. „Slepi putnik na brodu ludaka“ Gorana Markovića

U okviru 45. Festa, predstavljena je premijerno i bioskopska verzija dvodelnog televizijskog filma Gorana Markovića, prvi put emitovanog na RTS-u poslednjih dana 2016. godine povodom obeležavanja stogodišnjice smrti čuvenog srpskog književnika Petra Kočića. Slepi putnik… poseduje dopadljivu živopisnost i sveopštu solidnosti izrade u svim ključnim domenima. Opet, očigledno je i televizijsko poreklo ovog filma što je, pretpostavljam, bila neminovnost. Marković je iskusan reditelj, pa se tako i u ovom filmu vidi njegova finesa i sposobnost da stvori uverljivu, koherentnu i emocijom nabijenu priču. Scenario Vuleta Žurića je, bez obzira na tragične okolnosti koje opisuje, vrcav i krcat duhovitostima, što svakako dodatno doprinosi pozitivnom utisku – ovo definitivno nije samo još jedna suvoparna filmska adaptacija životopisa poznatog umetnika. Glavne uloge tumače: Igor Đorđević, Tihomir Stanić, Aleksandar Đurica, Maša Dakić, Radoje Čupić, Jelena Đokić i Andrijana Oliverić.

4. „Rekvijem za gospođu J.“ Borisa Vuletića

Članovi Akademije filmske umetnosti i nauke Srbije odlučili su početkom septembra 2017. da nacionalni kandidat za nagradu Oskar bude Rekvijem za gospođu J. Bojana Vuletića. Zna se: prođu za Oskara obično imaju filmovi prikazani na prestižnim festivalima, filmovi visoke umetničke vrednosti koji ne koketiraju sa ukusom širih bioskopskih masa, ali istovremeno i filmovi koji su prijemčivi američkom senzibilitetu i njihovom doživljaju ne-američkog filma. Imajući to u vidu, situacija je jasnaRekvijem je od početka bio apsolutni favorit. Ovaj izbor je logičan potez, ne samo zato što je u pitanju uspešan film, primećen u svetskim okvirima, već i zato što je u stanim medijima uglavnom dobio pozitivne kritike. Inspirisan poetikom rumunskih kolega i s prstohvatom crnog humora, Vuletić je snimio efektan mali film koga krase neosporna solidnost izrade (posebno treba pohvaliti uspešnu stilizaciju tranzicionog sivila i snimateljski rad Jelene Stanković) i promišljena gluma Mirjane Karanović u ulozi pasivizirane junakinje u egzistencijalističkom grču.

Očekivano, Rekvijem se nije našao među pet odabranih ostvarenja u ovoj kategoriji, ali smo barem u oskarovskoj trci imali dostojanstvenog predstavnika. Neosporno, Rekvijem za gospođu J. jeste ubedljivo najhvaljeniji i na svetskim festivalima najuspešniji sprski igrani film nastao u 2017. godni. Premijerno je prikazan u programu Panorama specijal 67. izdanja prestižnog Berlinskog festivala, da bi ubrzo nakon toga osvojio čitav niz nagrada na 45. Festu (najbolji film, scenario, režija i ženska ulogu, Politikina nagrada Milutin Čolić). Nakon Berlinala i Festa, film je prikazan na još četrdesetak međunarodnih i domaćih festivala, na kojima je osvojio brojne nagrade. Imajući u vidu svu hvalu, demorališe činjenica da Vuletićev film u domaćim bioskopima nije pogledalo ni 5.000 gledalaca.

3. „Kada dođu svinje“ Biljane Tutorov / 2. „Druga strana svega“ Mile Turajlić

Na 3. i 2. mesto sam stavio dva dokumentarna filma koja imaju dosta toga zajedničkog, ali koji istovreneom poseduju i potrebnu posebnost i specifičnost. Mila Turajlić je za Drugu stranu svega nagrađena na 30. izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma u Amsterdamu (skraćeno: IDFA), verovatno najznačajem i najprestižnijem festivalu dokumentarnog filma u svetu. Ako se osvrnemo na naše filmske uspehe u XXI veku, trijumf Druge strane svega u Amsterdamu je, uz pobedu Maje Miloš u Roterdamu, najveći uspeh srpskog filma u ovom veku i milenijumu. Uz to, domaća publika odlično reaguje na film – premijera u Sava centru je bila rasporodata, a Dvorana kulturnog centra je već danima premala da primi sve one koji žele da pogledaju ovo svedočanstvo o jednoj ženi i jednom vremenu. Debitantski dugometražni dokumenatrni film Biljane Tutorov, Kada dođu svinje, imao je svoju svetsku premijeru u Sarajevu, gde je dobio nagradu Evropske dokumentarne mreže. Druga strana svega i Kada dođu svinje poseduju istu vrstu hrabrosti – njihove autorke (Mila Turajlić, Biljana Tutorov) i protagonistkinje (Srbijanka Turajlić, Dragoslava Aleksić) ukazuju na probleme u našoj zemlji, kako one iz prošlosti, tako i na one koje trenutno živimo. Uz to, oba filma su veoma direktna. Rukavice su skinute, stavovi otvoreno izrečeni. To je lekovito i uliva nadu da su decenije i decenije borbe za demokratiju u Srbiji ipak imale nekog efekta. Uostalom, da nije tako ova dva filma ne bi bila snimljena i javno prikazana. Koraci su sitni, ali nam ne preostaje ništa drugo nego da nastavimo da koračamo.

1. „Na mlečnom putu“ Emira Kusturice

Nisam odoleo. Kusturičin dugoočekivani Na mlečnom putu prikazan je premijerno na Filmskom festivalu u Venciji 9. septembra 2016. godine, ali je u bioskopsku distribuciju u Srbiji stigao u februaru 2017, nedugo nakon domaće premijere na Festu. Uz to, treba naglasiti da su srpski gledaoci bili počašćeni verzijom dužom za petnaest minuta u odnosu na onu prikazano na Mostri i u ostatku sveta. Ne sporim, Kusturica u svojoj impresivnoj filmografiji svakako ima boljih filmova od Na mlečnom putu, ali, bez obzira, produkcijski zahtevni filmovi poput ovog prava su retkost u srpskoj kinematografiji. U pitanju je ostvarenje kome savršeno pasuje epitet raskošan. To obilje, to prelivanje krasi sve aspekte ove ljubavne drame sa elementima fantastike smeštene u bosansku vrlet tokom ratnih 1990-ih. Naravno, to su i njih dve. Fatalne crnke. Monika Beluči i Sloboda Mićalović. Malo li je na ovu oskudaciju? Ako sagledamo Kusturičin rediteljski opus od 2000. do danas, upravo se Na mlečnom putu izdvaja kao najbolji, najvitalniji film ovog reditelja nastao u XXI veku. To raduje i otvara apetit za sledeći rediteljski rad našeg čuvenog reditelja. Nadam se samo da na njega nećemo morati da čekamo devet godina.

GODLESS01 Vestern u novim TV serijama „Damnation“ i „Godless” alita1 Upoznajte Alitu, heroinu novog filma Roberta Rodrigueza landscape-1513096500-bad-films 10 najgorih filmova u 2017. the 15 17 to paris warner bros Pogledajte trejler za novi film Clinta Eastwooda „The 15:17 to Paris“ · · · · ·