Ah da - u Moskvi i dalje ima trolejbusa
U VAZDUHU · svet

Pre nego što počnete da čitate, pustite „Englishman In New York“ mlađanoga Stinga.

foto: Luka Kurjački

Zatim pročitajte neku vrstu „nultog teksta“ cele ove kolumne, koja opisuje i vreme i mesto na kome su se događaji o kojima ću pisati dogodili i odakle sam krenuo u svoju avanturu po Rusiji. Onda pustite ovaj hit grupe Ноль („Nula“). Ako vas mrzi, ili vam se jednostavno ne radi bilo šta od ovoga, nema brige, pisaću upravo o navedenom. Za one avanturiste koji i dalje hoće da čitaju kolumnu o životu Srbina u Rusiji, prvi tekst će biti o jednom od najvećih velegrada, o njegovoj zabavi i surovosti, o atmosferi u Moskvi kroz moje oči.

Za početak, naširoko je poznato da je Moskva ogroman grad sa zvanično oko 13 miliona ljudi u gradu, 15 sa predgrađima, a nezvanično, sa sve putnicima, turistima i „putnicima“, 15 i nešto miliona u samom gradu, a sa svim predgrađima – nebrojivo. Ali očima volontera, učesnika festivala i turiste, Moskva nije samo ogromna, već i široka i nepregledna. Nije lako obuhvatiti je i razumeti, čak ni preko interneta. Za jedan dan teško da mogu da se vide više od dve stvari; tj, mogu ali samo ako kroz njih protrčite da biste ih precrtali na svom spisku, a ne da u njima uživate opušteno, po balkanski. Može i ako odredite da vam je svaka stanica moskovskog metroa atrakcija za sebe (kao, recimo, stanica „Vukov spomenik“, najlepša u Beogradu), što isto nije tako lako, pogotovo u časovima gužve… a to traje skoro uvek. Možda može – sam probao nisam – i ako u obilazak krenete iznajmljenim kolima/taksijem.

Verovatno ste zaključili na šta ciljam – Moskva jednostavno nije grad za pešake. Odnosno, jeste, i to odličan ako ste džinovski robot mecha (za centar; „rajoni“ [район], tj. predgrađa su za divove). Primer: šetate ulicom i dopadne vam se izlog antikvarnice prekoputa. Pogledate levo – nema semafora, pogledate desno – ni semafora ni pešačkog prelaza. Čak i da vam ni na trenutak kroz glavu ne prostruji strašna pomisao na KGB, ulica ima barem 4 trake i, ma koliko bili odvažni i brzi, teško da ćete ubosti trenutak kada vozila nema ni u jednoj (taman posla da inače odobravam takvo ponašanje pešaka u saobraćaju).  Ostaje samo jedno; koju stotinu metara ispred ili iza vas  – na vama je da procenite gde je bliže – ima podzemni prolaz. Šetnjica, spuštanje, prolaz pod nivoom zemlje, penjanje i onda šetnjica napred ili nazad sa druge strance ulice, do antikvarnice koja vam je privukla pažnju. Moskvu sam posetio 3 puta (2008, 2010. i prošle godine), i malopre navedene situacije se još uvek najupečatljivije sećam i nekako najpribližnije opisuje Moskvu za nekog ko voli da šeta po nepoznatom gradu, ne da koristi turističke aranžmane. Dobro, lažem, najupečatljivije se sećam ogromne skulpture rakete ispred Muzeja kosmonautike, ispucalog Crnog kvadrata Maljeviča i dela Vrubelja u Trejtakovskoj galeriji, kao i ljudi koje sam upoznao u ovom megalopolisu.

Da se razumemo, nije Moskva strašno mesto koje se isključivo nemilosrdno odnosi prema individui, sirotom pešaku. Po čuvenom Crvenom trgu i Kremlju može se, naravno, samo peške ići. Oko Crvenog trga sačuvano je nešto starog grada i mreže istorijskih, manjih ulica, koje počinju ili se završavaju drevnim ruskim crkavama, kao što su ulice Nikoljskaja (Никольская) ili Kuznjecki most (Кузнецький мост). Naizgled sličan, ali u suštini sasvim drugačiji, tu je i mali distrikt Stari Arbat, sa najdužom pešačkom ulicom Moskve duž svoje sredine, čuvenom, jel’te, Arbatskom odnosno „turističkom“ ulicom, kako bi Moskovljani rekli; nešto poput La Ramble u Barseloni. Ali uz ovaj manji, tu je veći i življi Novi Arbat. Tu je i gigantski „Moskva Siti“ (Москва-Сити) s njujorškom arhitekturom, doduše tek u tzv. „Trećem prstenu“ Mosvke. [Moskva inače ima 4 urbanistička prstena, a ovde pišem samo o njenom Prvom, centralnom.] Jednostavno, Moskva je velegrad kontrasta. Prelepa je i prekičasta. Prestroga je prema svojim umetnicima, a isto tako omogućava da se u njoj razviju i nove i stare umetničke forme (iskustvo isključivo iz pozorišta i razgovora sa tamošnjim kolegama). Isto tako je i megalopolis raznovrsnosti, u kome je vidljivo mnogo i krije se još više. Pod surovim kapitalizmom koji očigledno vlada, vide se ostaci ne mnogo blažeg komunizma, ali se pod time nazire ruska tradicija i nacionalni običaji koji idu dalje od votke i matrjoške (матрёшка, ono što mi zovemo „babuška“, za svaki slučaj da napomenem). Većina Moskovljana koje sam upoznao prema Srbima nema odnos kao prema „braći“, već kao prema simpatičnom, balkanskom narodu; dok neki baš ni ne znaju sasvim tačno šta mu dođu ti Srbi. Manjina, ne računajući tu navijače „Dinama“ ili „Spartaka“, ima „bratski“, odnosno slovenski odnos.

Ukratko, uz čarobna svetla svojih ulica i mostova i ništa manje svetlo podzemlje metroa, Moskva je kao grandiozni zoološki vrt u kome su izloženi ljudi. Sledeći tekst baviće se davanjem konkretnih saveta i preporuka za turističko, ali i hrana + piće bivstvovanje u megalopolisu pod imenom Moskva.

cover Zanimljive priče o roditeljima poznatih ličnosti bejrutcover Najtanja zgrada u Libanu je sagrađena iz inata! Projekat Earth 2050. Kaspersky Lab otkriva kako će izgledati Dubai, Moskva i Njujork 2050. cover Najneobičnije profesije na svetu · ·