Natasa Kokic3_cover
U VAZDUHU · intervju

Nataša Kokić je umetnica koja živi i radi u Oslu i Beogradu, a koja je verovatno najprepoznatljivija po pejzažima – crtežima velikog formata. Ipak, njen rad zahvata širi opseg i, kako je negde već navedeno, obuhvata i ono što bismo nazvali „unutrašnjim pejzažom“.

Tekst: Ivan Šuletić

Koji svoj rad smatraš prvim“, nekom vrstom tačke od koje tvoj rad počinje?

Nema „prvog“ rada. Pre bih to nazvala prvim saznanjem o sadržaju kojim želim da se bavim. Pred kraj osnovnih studija, negde 2005, shvatila sam da moram da se pripremim za ulazak u realni svet. Do tada sam imala utisak da sam u paralelnom svemiru i nekako sam se nadala da ću tu i ostati.

Pod paralelnim svemirom podrazumevam život pun iluzija, uverenje da neću morati da budem kao ostali, da ću moći vrlo brzo da nađem svoje mesto u svetu i da ću tu pustiti korenje. Shvatanje da se tako nešto ne dešava lako me je nateralo da promenim pristup radu – počela sam da razmišljam o vremenu potrošenom u prevozu do posla, o rutini, dosadi, nedostatku volje. Mislim da je taj trenutak bio presudan za ono čime se danas bavim, pokušajem formulisanja statusa pojedinca i njegovih interakcija s današnjim društvom na indirektan način.

Kako razumeš pojam crteža?

Crtež shvatam kao vrstu osnovnog načina izražavanja, odmah uz govor i pisanje. Odnos između ruke i oka, kontrola, neposrednost – to me privlači. Crtež je jednostavan, može biti opasan, oštar, bez izvinjenja. Mora postojati određena veština do koje se dolazi vremenom, potrebna je disciplina, nema izvlačenja. Vidljiva je i energija osobe koja radi crtež, zato ga smatram pomalo i egzibicionističkim.

Sticajem okolnosti, imaš uvid u dve međusobno udaljene tačke – Norvešku i Srbiju. Kad uporediš svoj uvid u umetničku scenu tamo i ovde, (gde god tamo“ i ovde“ bilo u tom trenutku) kako stvari izgledaju?

Već osam godina pratim dešavanja na obe scene. Ranije sam bila mnogo više zainteresovana za razlike, a sada mi se čini da vidim samo sličnosti. Scena u Srbiji se kreće polako ka tom „rasterećenom‟ modu koji poseduje Oslo. Granice se postepeno pomeraju i to mi se sviđa. Obe scene su lokalne, male i obe su, čini mi se, zatvorene u svom balonu od sapunice – jedna zato što tako želi, a druga jer je primorana na takvo stanje. Glavna razlika je ipak iznos uloženog novca. Budžet za kulturu u Norveškoj je ogroman, oni su u tome videli veliki potencijal i sada im se uloženo vraća.

Dobitnica si nagrade D.B.Mangelos za 2014. godinu, i tim povodom si boravila u Njujorku. Šta je ono što je ostavilo najsnažniji utisak na tebe na tom boravku?

Opcije. Hrpa galerija, ljudi, robe i buke. Bilo je teško koncentrisati se na nešto određeno, pa sam se okrenula površnom pregledu, od svega po malo. Šest nedelja nije dovoljno za taj grad.

Da li te je skoro neki umetnički rad inspirisao ili ohrabrio u tvojim istraživanjima?

U Beču je 2015. održana izložba posvećena crtežu – Drawing now. Tamo sam imala prilike da vidim radove umetnice kojoj se divim već neko vreme. Toba Khedoori pripada mlađoj generaciji i u svom radu koristi svakodnevne predmete i situacije pretvarajući ih u monumentalne crteže. Rad koji je ostavio utisak na mene prostirao se od poda do plafona i prikazivao je prozore, odnosne otvore u zidu. Jednostavni i u perspektivi, činilo mi se da govore mnogo toga u isto vreme, ali su pre svega posedovali osećaj monumentalnosti i važnosti koje ja želim da postignem u svojim radovima.

Ana Marija Grbic 02_cover Ana Marija Grbić: Ne verujte svemu što je napisano Ivana Pantelic_08_cover Ivana Pantelić: Istorija običnih ljudi Ana Petrovic_cover Ana Petrović: Dašak Luvra u 14. Noći muzeja Sharon Eyal_cover Šaron Ejal: Momenti magije ·