Lepenski vir
KULTURA

Kada se prevali trideseta godina života, a i dalje se živi kao pas, to u čoveku izaziva mnogo preispitivanja i prvu krizu srednjih godina. Srce stegne osećaj da je pola života verovatno već prošlo, pa se na osnovu iskustva začas dođe do apatičnog uverenja da bi i godine koje slede mogle biti zabavne koliko i pišanje uz vetar.

Ukoliko mi oprostite što koristim ovakve fraze (kad se prašta Vedrani Rudan mogu i ja!), reći ću vam da mi ni poređenja ništa ne valjaju i da mnogi psi, zapravo, žive bolje od ljudi. Dok ovo pišem sećam se Lare, koja je pre nekih mesec dana, meni u inat, bila opružena po travi koliko je duga.

Lara živi na arheološkom nalazištu Lepenski Vir kod sela Boljetin i izgleda kao da je pažljivo odnegovala stav „možda ja nisam najpametnija keruša na svetu, ali sam zato jedna od najlepših, bedo“. Uz dodatak: „I naravno da živim bolje od tebe. Ko te j*be kad si završio fakultet!“ Nekako su se tada u njenim crnim, blaženo blentavim očima prelomile dve stvari, koje su me dovele do Lepenskog Vira.

Diplomirao sam arheologiju i do dana današnjeg nisam siguran da li će mi ikada zatrebati podatak da pesak u temelju manastira Studenica može biti krupnozrni i sitnozrni, što se uredno nalazilo u obaveznoj literaturi. Ali, arheolog ima dužnost da se bar jednom odvaži na hodočašće, prođe one silne gastarbajterske vile istočne Srbije, i poseti mesto na kojem su ljudi živeli još oko 9300. godine pre naše ere. Drugi razlog je to što je moja sad već proćelava glava (a Lara je na ove reči samo razbarušila svoje žućkasto krzno) dovoljno stara da shvati pojam večite tranzicije, u kojoj kao jedina konstanta i sigurnost mogu da se prihvate siromaštvo i prazna obećanja. Odnosno, kad si švorc, ili neguj domaće i obiđi što se u Srbiji obići može, ili ništa od bilo kakvog putovanja.

Prvi talas utisaka pred muzejskim kompleksom nije puno obećavao. U dvorištu u kom je Lara treptala aristokratskim trepavicama, mogle su se videti samo stare srpske kuće, sagrađene verovatno polovinom prošlog veka, ako ne i ranije. Rođen sam u Loznici i takvih sam se „Vukovih kuća“ nagledao u Tršiću, ali i šire, pa mi ništa nije slutilo na dobro. Ako sam prevalio toliki put da bi me u istočnoj Srbiji sačekalo sve što sam video i u zapadnoj, onda neka ide sve u k*, da se kulturno izrazim.

Od tih nakrivljenih kućeraka, srećom, putić vodi ka muzeju, u koji se smestilo mezolitsko nalazište od neprocenjive vrednosti. Bogami, ta je stazica za uživanje. Ide pored levijatanskog Dunava, udaljena je od puta, obližnje kafane i arogantne Lare i dovoljno je pedantno urađena da je i moj opsesivno kompulsivni poremećaj bio zadovoljan asfaltom, pravim linijama i ivicama, što se, moram da priznam, jako retko događa.

Na kraju staze, ostao sam u čudu. Otvorio sam vilice, izbečio oči i sve što sam mogao da kažem bilo je: „Š’a je ovo jebote?!“

Iz prirodnog okruženja preda mnom se pojavila savršena bela zgrada, sva u staklu. Muzej Lepenski Vir, koji su sa puno stila osmislile arhitekte Siniša Temerinski i Marija Jovin, podizao se visoko i delovao kao da je sa nekog drugog sveta. Da budem precizniji, osećao sam se kao majmun iz Kjubrikovog filma. Kao da će gospodin Spok da se pojavi na ulazu, podeli prste na šaci i suvo poželi pripadniku niže rase da živi dugo i uspešno.

Ovo zdanje podignuto je 2011. godine i jednako je magično u enterijeru. Od jednog kraja do drugog, urađeno je u istom čelično-staklenom maniru i otkriva pogled na stenovite grebene Treskavca s druge strane Dunava, kojima su se pre toliko hiljada godina divili nosioci kulture Lepenskog Vira. U njemu se smestila mala galerija sa čuvenim ribolikim, kultnim skulpturama, koje je opisao arheolog Dragoslav Srejović. Zatim, tu je mala bioskopska sala sa prikladnim dokumentarnim filmom, dok celokupan, ogromni centralni prostor zauzima drevno naselje sa obrisima ognjišta i popločanih trapezoidnih građevina, u kojima su se ponekad vršila i sahranjivanja praistorijskog čoveka.

Teško je biti malodušan tu gde su se ljudi suočavali sa prelepim Dunavom i živeli u malim kućama natkrivenim lišćem, slamom i kožom divljih životinja. Pogotovo ako se ima u vidu da je lokalitet, koji je Srejović istraživao od 1965. do 1970. godine, konzervatorski premešten nekih stotinu metara uzvodno sa tridesetak metara niže priobalne terase, potopljene posle izgradnje hidroelektrane Đerdap I. Nekoliko decenija je ovo blago kulture bilo natkriveno drvenim gredama i salonitnim pločama, da bi se sada, konačno, zasluženo šepurilo poput svemirskog broda koji spaja prošlost i budućnost.

Pri mom neželjenom povratku, muzej je sijao u mraku dodatno obasjan zvezdanim nebom, koje van gradskog svetlosnog zagađena lepotu pokazuje u punom zamahu. Kućice iz daleke mezolitske prošlosti ostale su iza mene, uključujući i jednu u potpunosti rekonstruisanu sa suprotne strane od ulaza u muzej, ali pratilo me je pitanje da li će Srbija ikada prestati da bude zemlja političara i postati zemlja kulture. Da li će Lepenski Vir konačno dobiti adekvatne pratioce, koji još uvek propadaju uskraćeni čak i za drvene grede i zaštitne salonitne ploče. I, naravno, ponovo sam sreo Laru.

„Laro, lavežu jedan, izabrala si najgore mesto da se valjaš po travi. Umesto da se beliš pored fantastičnog belog muzeja, ti juriš kamenje koje ti ljudi bacaju pored ofucane kafane i nekoliko kuća“ – hteo sam da joj saspem u uši. Ali, šta Lara zna? Labrador je, dakle, poreklom Kanađanka, a sad joj ni krivoj ni dužnoj to trljam u njušku. Cinizam i ksenofobija, nažalost, lako postaju jedina uteha kad se živi u propalom sistemu koji, da ironija bude veća, može da se pohvali nekim od najranijih tragova umetnosti u Evropi. Čekam komentar od Lare, ali ne dobijam ništa. Zabole je repić za sve. Stav bitch, I’m fabulous njeno je najjače oružje. Nema veze. Zahvaljujući Lepenskom Viru, bar je moj pasji život, makar i na jedan dan, poprimio sasvim drugačije oblike.

bp Čarobna Budimpešta u decembru london London kakav još niste videli ng Polarna svetlost i sneg učinile su Finsku magičnom pogled Pogledi koji oduzimaju dah ·