Ptica dodo (foto: Paul Roget, Getty Images)
U VAZDUHU · flešbek

Čuveni pisac Daglas Adams osmislio je scenario za epizodu serije „Doctor Who“ koja, nažalost, nikada nije realizovana. U njoj se profesor Hronotis stalno vraćao na ostrvo Mauricijus pomoću vremeplova, gde je plakao za izumrlim dodoima.

Mnogo je zaljubljenika u prirodu poput tužnog profesora oplakalo nesrećnu pticu i gotovo da ne postoji pitomija životinja kojoj je čovek naneo više štete.

Kada su 1507. godine portugalski moreplovci prvi put videli oko metar visoko pernato stvorenje, ono ih je posmatralo bez imalo straha. Dodo se ranije nije susreo sa čovekom, tako da nije znao da bi trebalo da beži. Gladni mornari pokupili su ptice sa kopna kao što se voće bere sa drveta i započeli su proces izumiranja vrste koji se odigrao veoma brzo.

Narušavanje staništa, domaće životinje i lov okončali su postojanje dobroćudnog diva koji nije umeo da leti i koji je, sve do pojave čoveka, živeo u rajskom okruženju bez ijednog prirodnog neprijatelja. Poslednji dodo primećen je u XVII veku, posle čega se mogao videti samo na starim ilustracijama.

Većina tih ilustracija deluje kao pokušaj umetnika da se spere osećanje krivice. Pomoću ulja na platnu, izumrla ptica je predstavljana poput nezgrapne dvorske lude osuđene na propast, umesto poput životinje sposobne da preživi u prirodi. Jedna od najpoznatijih takvih predstava potiče od holandskog slikara Rolanda Saverija, mada je dodo sa velikim kljunom, malim očima i ogromnim telom našao put i do romana Alisa u zemlji čuda.

Endrju Kičener, kustos Narodnog muzeja Škotske, imao je previše znanja o pticama da bi olako prihvatio takva stanovišta. Nema životinje na svetu koju je glupost osudila na propast. Životinje izumiru samo ako su promene u njihovom okruženju toliko nagle da ne uspevaju da im se prilagode kroz određeni broj generacija, i Kičener je to znao.

Prvi trag da nešto nije u redu otkrio je kada je pronašao opis mornara Volkarda Iversena, koji se nasukao na Mauricijus 1662. godine. Iversen je napisao da, iako dodo ne može da leti, može odlično da trči. Da bi proverio tu tvrdnju, Kičener je rekonstruisao skelet dodoa i shvatio da je ptica težila od 12 do 16 kilograma – dakle ni približno težini od 23 kilograma, koliko je zabeleženo u jednom opisu iz XVII veka.

Analize DNK otkrile su da se dodo prilagodio životu na zemlji milionima godina pre dolaska čoveka. On vodi poreklo od grupe golubova koji su u dalekoj prošlosti dospeli na Maskarenska ostrva. Da bi još jednom proverio svoju hipotezu, Kičener je poredio dužinu kostiju i ukupnu težinu kod najmanjih i najvećih golubova. Rezultat je opet bio sličan – dodo ne bi trebalo da teži više od 17,5 kilograma. Na Univerzitetu u Oksfordu sprovedeno je nezavisno istraživanje koje je, takođe, pokazalo kako je ustaljena predstava o dodou preterana, jer njegov skelet ne bi mogao da podnese masu kakvu srećemo na slikarskim platnima.

Odakle onda pojava pernatog klovna koji pada sa litice u animiranom filmu Ice Age? Postoji nekoliko objašnjenja. Pojedini primerci dodoa uvezeni su u Evropu i držani su kao ljubimci u menažerijama careva i bogataša. Moguće je da su tu kljukani i da su bili mnogo teži nego u prirodi, gde je samo mali broj ljudi mogao da ih vidi.

S druge strane, umetnici poput Saverija nisu marili za zoološku preciznost. Oni su umeli da idealizuju izgled životinja, tako da je umetnička sloboda vrlo lako mogla od dodoa da napravi pripadnika super teške kategorije. Dobar primer suprotnog stanovišta i stila pruža ilustracija Džejkoba Hoefnegla. Iako je njegov portret dodoa nastao samo nekoliko decenija pre Saverijevog dela, mnogo je svedeniji i više ide u prilog Kičenerovim tvrdnjama. Pored toga, biološkinja Evgenija Gold došla je do zaključka da se, bar na osnovu morfologije i zapremine mozga, ne može opravdati uverenje da je dodo bio gluplji od srodnih vrsta ptica.

Lako je braniti dodoa u svetlu ovih novih otkrića, ali ne bi trebalo zaboraviti da je pokojni Daglas Adams ovu pticu branio oduvek. Kada je snimanje epizode serije Doctor Who propalo zbog štrajka u televizijskoj kući BBC, Adams se vratio motivu dodoa u romanu Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija. Šteta je što pre samo nekoliko vekovao nije bilo ljudi koji su razmišljali poput britanskog pisca. Sve donedavno, nije postojala nikakva svest o neophodnosti zaštite živih bića. Da jeste, dodo bi još uvek bio sa nama i ne bismo morali da se pitamo kako je izgledao i razmišljao. Njegovo izumiranje je velika, ružna i glupa mrlja na savesti čovečanstva, koje se nikada nećemo otarasiti.

Milena Pavlović Barili (foto:www.findagrave.com) CM retro kutak: Devojka pod čipkanim velom 1_cover Playboy: Erotika na Dalijev način https://www.youtube.com/watch?v=R5i9k7s9X_A Berlin ’45: Život u uništenom gradu Budva Vekovno nasleđe Budve · · ·