Ptice
U VAZDUHU · kolumna

Poznajem čoveka. Prepoznala bih mu šake i po mraku. Pljosnati četvrtasti nokti i braonkaste pege, a dlan širok, taj kad opali šamar, sigurno zvoni u ušima tri dana. Ortoped, kostolomac i onaj koji kosti spaja, u belom mantilu miriše hodnikom.

Poznajem čoveka. Poznajem mu i psa. Velika crna zver u osmoj godini života. Kučke u parku ga obožavaju, isto kao što se sigurno medicinske sestre, braća i doktorke, uvijaju oko ortopeda, tako i park poludi kada uđe Rambo. Rambo i doktor šetaju polako uvek istom putanjom, dva kruga po stazi, nogu pred nogu, zanosni, ponosni, crni i sjajni do beskraja. Upoznali smo se na klupi u tom istom parku, ja dosadno sedim i blenem u prazne krošnje drveća, lamentirajući u sebi o sebi i Beogradu, a on sedne da odmori, kaže da ga bole kolena. Stara povreda još iz studentskih dana, relativno skoro obnovljena, pa operisana. Svaki put me isto pita šta radim, pišem li nešto, jedem li nešto. Odgovorim da sam u blokadi, da sam dosadna ovih dana i da jedem, ali imam brz metabolizam. I što sam ja dosadnija on je duhovitiji, zavodljiviji, priča sve tiše i prilazim mu toliko blizu da mi kosa dodiruje njegovo lice. Čekam i ne dišem, a on onda ustane, takne mi lakat i ode. Tako to traje mesecima.

Proleće se uveliko muči da izađe iz zime, ali nas ne remeti ni kiša ni zakasneli sneg, srećemo se predveče uvek u isto vreme kod iste klupice. Para nam izlazi na usta dok se mazimo rečima i osmesima. Razmenjujemo kafe i energetska pića. Priča mi o tenisu, dogodovštinama iz bolnice i željenoj penziji pod palmama Palm Springsa. Slušam ga poluotvorenih usta i pametan je, jebote kako je pametan ovaj čovek sa planom kome reket ne silazi sa usana.

U međuvremenu, dok iz dana u dan čekam taj prvi korak, za park oblačim najbolje šuškave jakne i dukserice kupljene na sniženjima, a ispod pamučne trenerke nosim najlepše frotirske čarape, obrijane noge i gaće od čipke. Sat pre izlaska se natopim mlekom za telo, pa sedim gola na peškiru i čekam da upije. Šminkam se prirodno i nepretenciozno. Naučila sam po nešto o belom sportu, da ne stojim samo glupa i nema pred njim, a noge mi bride. Noću vizualizujem hladne obloge koje klečeći na jastuku od memorijske pene pažljivo naslanjam na njegova kolena. Poželim da slomim nogu, da slučajno, baš kad je on na dežurstvu, izvrnem zglob, da mi samo malo izleti palac desne ruke i smuči mi se odmah od same pomisli na bol, ali možda bi vredelo. Onda se smučim sama sebi i tako mi se nervozno uzlupa srce, da momentalno poželim da smuvam kardiologa, ili, još bolje, psihijatra. Kupila sam i patike na čičak, bele. Vidim nam budućnost: preplanuli, matori i goli držimo se za ruke dok ležimo na ležaljkama pored bazena jeftinog kalifornijskog hotela, ispijamo koktele i cerekamo se ustima punim prebelih porcelanskih zuba.

Dani prolaze i sunce je odlučilo da svrati u Beograd. U kasno popodne opet mu, ispod sunčanih naočara, gledam u šake dok govori kako svaki dan trenira, kako ga muče bolovi, kako je prevazišao izlaske, kako ga žene ne interesuju, kako mrzi bioskop, kako mu je sport tokom godina postao sasvim zadovoljavajuća zamena za socijalni i seksualni život, kako tamo isprazni sve pozitivne i negativne gomile osećanja skupljanih čitavog dana po bolničkim sobama i hirurškim salama i kako srećan, umoran i istuširan, posle treninga ide kući. Gledam mu šake i zamišljam ih na svom vratu. Sanjam kako će me strasno odvući do prvog žbuna, kako ću konačno da isprljam kolena i oblatnjavim patike. Stisnem srce i želudac i dah i predložim mu da nađe ljubavnicu, ako mu već žena ne treba. On me pogleda, pa pogleda gore, negde prema onim mučenim olinjalim granama drveća, koje nikako da olistaju i dodaju potrebnu romantiku i mirise našim razgovorima, odmahne glavom, dodirne mi lakat, pozove psa i ode.

Poznajem čoveka. Njegova strast je tenis. Njegova slabost su kolena. I to je od njega sve.

Veliki petak Gistro priče Skoča Gistro priče: Veliki petak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Subjektivni osećaj Žena majka seljanka Marija Ratković o svemu: Žena, majka, seljanka Charlie Chaplin "The Kid" Siroti Mali Ratovi: Kada je reč o kuvanju, više šansi imam u svemiru · · · ·