Munje
U VAZDUHU · kolumna

U vreme kada ozbiljni porodični ljudi završe subotnje razgibavanje po gradu, po kafama i kafićima, po pijaci, po tržnim centrima i skupe se na ručku za nekim okruglim ili četvrtastim stolom, mrzovoljni ili presrećni, tinejdžeri u cvatu, večito mlade tate, majke sa biserima i keceljama, posade se na stolice i uzdahnu, a zvuk kašike i kutlače postaje subotnja liturgija, krenula sam na autobusku stanicu. U haljini na tufne, golih ramena, vučem mali crni kofer, vruće mi je i neobično je tiho. Nekako sam zaboravila da je leto, da mi se pliva i odmara, u toj nesvesti me drži neka zbrka misli i žurbe. Pretičem ljude i primećujem im obrise, neke senke, boje i zapamtim samo sveštenika sa crnom kožnom dizajnerskom torbom, pitam se: Dozvoljava li religija Armani?

U autobusu je prijatno hladno. Zauzimam dva sedišta i nadam se da neće biti gužve. Čekam da mi kondukterka proveri kartu i pokušavam da zaspim. Oči su mi pune nekog peska, kapci teški, osećam da su mi ramena prenapregnuta, da mi je stomak stegnut i da su noge ozbiljno umorne. Nisam spavala danima. Osećam se kao premršava lovačka kuja, istrošena od jurnjave za lisicom koju neko drugi ubije, a ona se ubila trčeći, nahranjena natopljenim hlebom i vodom, večito gladna, zavezana na kratak lanac, iako ne bi nigde pobegla. Misli da joj je skroz dobro tu gde je, a koža joj se u snu trza dok sanja kako prelazi livade i šume, njuši gnjilo lišće, krcka kosti i davi zeca. Telo mi polako trne, ali se i opušta, predajem se vožnji, kretanju, najvoljenijem adrenalinu brzine, i što se slike brže menjaju pred očima, a želudac se bori sa mučninom, meni je udobnije i prijatnije. Boravak u prevoznom sredstvu je jedino što me zakuca u mesto i objasni mi da sad zaista ne mogu da budem nigde drugo osim tu gde jesam-u vožnji. Mozak polako popušta, naslanjam glavu na torbu i upadam u neku vrstu meditacije, negde između sna i jave gde misli idu svojim tokom bez mogućnosti kontrole.

Plutam po ženstvenosti, po rivalkama, po prijateljicama, bivšim i sadašnjim ženama i ljubavnicama. Kakva treba da budem da bih bila prava žena? Kada i kako se to postaje? Šta od veština treba da posedujem? Nekada je valjda bilo jasno, ako dobro kuvaš, ako fino vezeš, ako si čista i uredna, i imaš velike sise i kratak jezik, prolaziš odlično. Ja bih, svakako, u to vreme prošla katastrofalno. Verovatno je bila borba oko broja naučenih jela i što sitnijeg boda na goblenu, ali nekako mi se čini da je izbor bio relativno jednostavan. Danas, na primer, ne znam, da li sam dovoljno sposobna i ženstvena ako ne umem da skijam i hoće li me pobediti neka koja ume, ili eto nisam nudista, samo se sunčam u toplesu, ili ne igram bilijar, ne surfujem, ne splavarim, samo sam nekad išla na jahanje, ne znam da li se to računa. Da li je moj fakultet podjednako vredan kao neki drugi i moram li da imam u biografiji par godina studija u inostranstvu, ili je i moja diploma dovoljno egzotična? Jel trebalo da proputujem pola sveta i zašto me moji nisu slali na časove klavira da se rodi taj sluh, ma zašto makar na nekom letovanju nisam naučila akorde na gitari? Mislila sam da ću da poludim. Da ću potpuno da poludim u prokletom međugradskom autobusu i kad se zaustavi, ja ću da izađem luda, izbezumljenog pogleda da uradim stav na šakama na sred perona, da se popnem na kontejner i uđem unutra i zatvorim poklopac. Rojile su se misli do beskraja i nazad: sarme, piletina sa ruzmarinom, jedrenje, istorija umetnosti, doktorski radovi, skejt, deca, dizajnerske papuče, negližirane fotografije, savršene svetlucave zadnjice, seksualno umeće, medicina, arhitektura, joga, norveški, mali nosevi, ronjenje, blogovi, vlogovi, vikendice, poker, tetovaže…

Kada sam stigla na samu granicu očaja, otvorila sam oči široko kao da se budim iz noćne more, otresla glavom i ispravila se u sedištu. Kroz prozor počele su da se pojavljuju poznate zgrade. Iste oronule fasade, isti krovovi i izlozi. Poznato zelenilo i reka. Disala sam duboko dok se autobus zaustavljao. Poslednja stanica. Izlazim. Dok vučem kofer osećam kako mi se ramena ispravljaju. Jebeš skijanje, nisam luda, idem u najtopliju kuću koji znam, za njih sam uvek najbolja i ako stvarno poludim, vadiće me i iz kontejnera.

Burna tišina - Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Burna tišina Travnjak Ispovesti uživaoca pop kulture: Svetsko prvenstvo i ja Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Enciklopedije Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U strahu su velike oči · · · ·