Niklas Roy
U VAZDUHU · intervju

Danas se i zvanično završava drugi ciklus Nelt edukativnog programa koji traje od aprila 2016. godine u saradnji sa Novom Iskrom i Galerijom 12 Hub. Specijalni gost ovog programa bio je istaknuti berlinski medijski umetnik Niklas Roy, koji je za učesnike programa pripremio četvorodnevnu radionicu „Photon Attack!“. Rezultati radionice biće predstavljeni danas, a mi smo iskoristili ovu jedinstvenu priliku da sa Royem porazgovaramo o mehanizmima kreiranja jedne iznenađujuće drugačije umetnosti.

Niklas Roy koristi umetnost kako bi istraživao tehnologiju. Njegova istraživanja rezultiraju mehaničkim skulpturama, električnim mašinama, interaktivnim performansima i elektronskim spravama. Pre nego što se koncentrisao na umetničku karijeru, radio je kao režiser, 3D animator i supervizor za vizuelne efekte za nekoliko međunarodnih filmskih produkcija. Zato ga odmah na početku pitamo:

Pre nego što si počeo da se baviš art-tech projektima, imao si karijeru u filmskoj industriji. Kako je došlo do te „kreativne tranzicije“, i da li se tvoji današnji projekti nadovezuju na ono što si radio u sferi filma?

Sada mi deluje da je to bilo jako davno, i zaista ima skoro 20 godina od tada. Još u školi sam bio jako zainteresovan za film, kompjutersku animaciju i programiranje. Tada sam snimao filmove na superosmici i programirao na Amigi. Pravio sam videe u kojima je bilo snimljenog materijala i crteža koji bi išli preko toga. Kada sam imao 16 godina snimao sam SF film za koji sam izgradio celu scenografiju i svemirski brod u našoj kuhinji, čitav enterijer jedne svemirske letelice. Čak sam pravio i sisteme za trik-snimke, proletanje broda kroz svemir i slično. Uvek me je privlačilo da sam napravim nešto što bi delovalo kao da je ceo tim radio na tome. Fascinirali su me filmovi i želeo sam da sam radim slične stvari. Bio sam jako fokusiran na to da radim u okviru filmske industrije, i to sam i radio nekoliko godina. Onda sam shvatio da ljudi koji rade na filmu zapravo nisu toliko uzbuđeni onim što rade, uglavnom gledaju na to kao na posao. Dok sam radio na specijalnim efektima za filmove, to je izuzetno negativno uticalo na količinu zabave i motivacije koje sam imao. Za mene je to bila čista strast. Tako da sam odlučio da se povučem i da krenem sa nečim novim, iako u tom trenutku nisam znao šta će biti ta nova stvar.

Kako izgleda proces rada na jednom većem projektu? Koliko istraživanja je obično potrebno pre nego što stvar počne da se konkretizuje?

Obično krećem od neke vizije. Ne počinjem sa istraživanjem koje će me dovesti do ideje. Obično imam ideju na samom početku, koju onda razrađujem tokom procesa. Sve komponente pravim sam, tako da se često dešava da moram da ponovo pravim stvari, ili mehanizmi prvi put ne rade onako kako sam očekivao. To je za mene period istraživanja i učenja. A kada po ceo dan bušiš i šrafiš, imaš i dosta slobodnog vremena da razmišljaš o tome što radiš. Tako da se u tim trenucima dosta stvari uobličava, dobijem ideju za naslov projekta ili nešto slično. Obično imam slušalice i slušam kulturne programe na radiju, umirujuće glasove nasuprot buci moje bušilice. To sve obično traje nekoliko meseci i onda izlažem ono što sam napravio.

Kao što je to bio slučaj i u Beogradu, dosta često vodiš radionice sa studentima, ili decom. Kakva su ti iskustva u tom smislu? Da li koristiš radionice da isprobaš neke nove stvari?

Volim kada ljudi imaju dobre ideje na radionicama, a ja sam tu da im pomognem da ih realizuju. Pojavim se sa nekim materijalom, i onda istražujemo šta možemo sa time. Tako radimo i sada u Beogradu, sa LED svetlom. Naravno, to je za mene jako inspirativno, i ideje koje se pojave na nekim radionicama mogu završiti u nekoj od instalacija na kojima kasnije radim. Nikada ne bih ukrao ideju nekog studenta i od toga napravio svoj rad, ali volim da iskoristim duh i energiju neke takve situacije i primenim to tokom izrade neke nove instalacije. Radionice su vrlo različite. Mogu biti kratke, čak i samo dva sata, ili mogu trajati nedelju dana. Nema pravila. Možda najveći izazov sa učesnicima je da završe nešto u dogovorenom roku. Zato često organizujem žurku ili ad-hoc otvaranje izložbe na kraju radionice. Onda se neki mogu naći u nezavidnoj poziciji da su među onima koji nisu stigli da završe. Tu situaciju koristim kao instrument pritiska na učesnike, a tako je bilo i u Beogradu (smeh).

Kino Šiška (foto: Aleš Rosa) Kino Šiška: Alter šminka i sklonište hipstera 15844849_10154225607001659_7156497887270186542_o_cover Jelena Mijić – Jela: Mali prostori slobode Bojan Vuletic_cover Bojan Vuletić: Ozbiljno uvek bolje ide sa smešnim BLTS - naslovna fotka Better Lost Than Stupid: Elektro scena je sve inovativnija · ·