Berlinale
PULS GRADA · destinacija

Slučaj je hteo da pomognemo letos jednoj stranoj produkciji da završi film. Nakon tridesetak dana snimanja po Južnom Tirolu, Austriji i Luksemburgu, a zatim i šest dana provedenih u vagonu putničkog voza na liniji Novi Sad-Subotica-Beograd – u tropskim uslovima i uz sve folklorne odlike naše zemlje: navijače, muriju, gužve, nestanke struje, krivljenja šina od vreline – Groznica (Fieber) Elfi Mikeč ušla je na Berlinale 2014, u program Panorama. Pankerica d.o.o. pozvana je na premijeru i, eto mene, Location Managera za Srbiju, u društvu asistentkinje kostimografa i njene dve prijateljice, u kolima na autoputu ka Berlinu, preko Praga.

Filmadžije su lud svet. Krenuće iznenada, bilo kuda, u potragu za doživljajem.

Avantura i nije avantura ako vam se auto ne pokvari na rezervisanom parkingu u centru Praga, ako ga ne odgurate u sred noći na sigurno i rano ujutro odšlepate u servis.

Do tog jutra trećeg dana, kad smo pobedonosno pokrenuli mašinu (tajno dugme koje blokira rad motora) i nasmejani pošli za Berlin, švrljali smo po gradu. Ženski deo ekipe počastio se pozorišnom predstavom Ana Karenjina, dok sam ja optirao za stari dobri savez ulice i kafanice, posetivši usput modernu galeriju–concept store–workshop DOX.

Prag je jeftin: jesti i piti može se za sitne novce, čak i u kvartovima opterećenim turistima, gde se neštedimice toči pivo i deli besplatni Wi-Fi. Krajnje nekorektno, na svim tim javnim mestima dozvoljeno je pušenje. Sa cigaretom u ruci i velikim pivom za evro, učiniće vam se da nepravda nije još svuda zavladala, bar dok ne vidite prosjake koji po važećem zakonu ne smeju da vas pogledaju ili otkriju svoje lice, te zakukuljeni ničice kleče na ulici poput muslimana u vreme molitve.

Na Potsdamer Plac stižemo u poslednji čas. Zatičemo gužvu, a neki novinari ostaju ispred vrata velike sale Cinestar Imaxa. Rediteljka dobija Special Teddy Award za životno delo. Nasmejani i srećni, odlazimo potom na zabavu povodom premijere. Noć polako preuzima odgovornost za našu privatnost.

Berlinale je jedna velika filmska pijaca. Trguje se na sve strane, a program je preobiman, robustan i ophrvavajuć. Producenti pokušavaju da uguraju svoje filmove na festivale, prodaju ih televizijama i distributerima. Poslovi se sklapaju na žurkama, na kojima teče besplatan šampanj i grabe se ezgotični kanapei. Iako svake večeri visimo do zore na po nekoliko partija, uspevamo da obavimo mali tour gradom.

Nakon svima poznatih mesta – Brandenburške kapije, Memorijala ubijenim Jevrejima, tornja na Aleksander Placu, ostataka Zida, ostrva muzeja, arhitektonskog ludila Parlamenta i okolnih zgrada – povlačim se u Krojcberg, čije ulice vrve od života i ljudi svih rasa i uzrasta. Gužva je, ali niko nikom ne smeta. Niko nikoga ne gleda podozrivo, odmeravajuće ili podsmešljivo. Prosjaci raznih životnih dobi i profila će vam ljubazno i bez ustezanja zatražiti evro. Iz sjajnih libanskih, indijskih i turskih restorančića (svratišta, zapravo) nadiru mirisi. Masovno se voze bicikli; masovno se koriste i podzemna i nadzemna železnica.

Berlin gotovo da nema industriju, pa većina zaposlenog građanstva radi u uslužnom sektoru: svuda su male radionice gde se nešto pravi i prodaje. Stopa nezaposlenosti daleko je od niske, ali je Berlin i dalje magnet za umetnike, avanturiste i sve željne života u gradu (još uvek) lišenom modernog fašizma. Činjenica da u ogromnom parku kraj Brandenburške kapije postoji nudistički deo samo je jedan od brojnih dokaza o slobodarskom senzibilitetu nemačke prestonice. Uobičajena pojava su i skvotovi. To nisu komune, već dobrovoljne zajednice odmetnika koji su rešili da svoje živote urede van državnog sistema, u uslovima surove urbane meritokratije.

Berlin nudi i besplatne sadržaje. Na primer, veliku izložbu Generation Z: ReNoise o progresivnim sovjetskim eksperimentatorima na polju sintetizacije zvuka s početka XX veka. Leon Teremin samo je jedan od mnogih sovjetskih muzičkih inovatora koji su, gotovo listom, doživeli velike državne počasti, a zatim gulage, i najzad rehabilitaciju.

U Berlinu, naravno, postoje i ulice i kvartovi ispunjeni prestižnim prodavnicama svetskih robnih marki poput Armanija i Ferarija. No, šetnja ulicom Fridrih nije nam bila prioritet, radije smo bazali Krojcbergom, Miteom i Prenclauerbergom.

Ispunjeni mirisima, zvucima i slikama poslednje evropske oaze slobodnog i opuštenog života koji je nekada krasio Pariz i London, i uz čvrsto obećanje da ćemo ponovo doći, vraćamo se u Beograd.

Fabrika sladoleda Abandoned Berlin – Vodič kroz tajne zaboravljenog grada remake_logo.jpeg Budiete deo Remake festivala u Berlinu Oia 19 najšarmantnijih gradića na planeti Planet Baobab 10 neverovatnih hotela širom sveta ·