Art filmovi
KULTURA · film/TV

Odavno nisam pisao o umetničkim filmovima, ili barem filmovima koji pretenduju da to budu. Da bi tu nepravdu koliko-toliko ispravio, čitaocima portala City Magazine u tekstu koji sledi predstavljam tri sveža naslova u domaćoj bioskopskoj ponudi, ostvarenja koji se mogu svrstati pod prilično rastegljivu odrednicu art-film. Dva su mi se dopala, a jednim sam zgrožen.

Da krenemo od švedskog biopika u čijem su fokusu čuveni teniseri Bjorn Borg i Džon Mekinro… Film Bjorg i Mekinro (međunarodni naslov: Borg/McEnroe, u Švedskoj distribuiran samo kao Borg) prati život i karijeru dva teniska asa, a fokusiran je na njihov rivalitet i čuveni okršaj na Vimbldonu – nezaboravno finale iz 1980. godine u kome su Šveđanin i Amerikanac vodili ljuti boj za titulu šampiona. Film se isprva fokusira na razlike dva glavna junaka. Šveđanin deluje kao santa leda, smiren je, ne pokazuje nijednu emociju na terenu. Amerikanac je naprasit i uvek spreman za svađu sa sudijama, bez obzira što zna da će zbog toga pasti u nemilost publike. Kako film odmiče, gledalac postaje svestan da dva tenisera i nisu toliko različiti kao što to na prvi pogled izgleda. U flešbekovima imamo priliku da vidimo burno Borgovo odrastanje i njegova divljanja koja je uspeo da smiri trener Lenart Bergelin (glumi ga veteran Stelan Skarsgard).  Fokus je na Borgu (što nije ni čudo,imajući u vidu da je film nastao u švedskoj produkciji), a glumac koji ga tumači, Sverir Gudnason, pokazuje zavidan potencijal za uspešnu međunarodnu karijeru. Šija la Buf je odličan izbor za koleričnog Mekinroa, a lepo je videti da je i Borgov rival prikazan sa zavidnom reljefnošću i ubedljivošću. Kao i većina biopika i ovaj je nešto duži nego što je bilo neophodno, ali sve u svemu u pitanju je veoma solidno delo koje će podjednako voleti ljubitelji filma i poklonici tenisa.

Mađarska rediteljka Ildiko Enedi se posle dugogodišnje pauze trijumfalno vratila u svet sedme umetnosti – njen novi film Na duši i telu (Teströl és lélekrölje) osvojio je Zlatnog medveda u Berlinu, a nisu izostale ni druge nagrade, te zdušna pohvala kritke. Zasluženo. U pitanju je zaista odlična drama, spora ali kvalitetna, vrh trenutne ponude evropskog umetničkog filma. Enedi u svom novom ostvarenju predstavlja krajnje neobičnu ljubavnu priča o dvoje usamljenih radnika u jednoj budimpeštanskoj klanici. Glavni junaci su nova kontrolorka Marija (Aleksandra Borbeli) i njen nekoliko decenija stariji šef Endre (Geza Morsani). Njih dvoje razvijaju poseban odnos nakon što sticajem okolnosti saznaju da svake noći dele isti san – oni su u snu jelen i košuta koji, u idličnom snežnom krajoliku, vreme provode u potrazi za hranom, što za oboje predstavlja vrhunski trenutak spokoja i bekstvo od realnosti koja ih guši. Shvativši da su srodne duše, Endre i Marija pokušavaju da započnu vezu i u stvarnom životu, mada je od početka jasno da to neće proći bez poteškoća…. Na duši i telu je pre svega film o usamljenosti, a onda i studija karaktera, prikaz „oštećenih“ ljudi koji, ipak, u sebi pronalaze snage da potraže ljubav i probiju ljušture u koje ih je život začaurio. Zrela režija Enedijeve i njen začudni scenario, predstavlaju dobar spoj sa nadahnutom glumom glavnih aktera, stvarajući izuzetno neobično i zadovoljavajuće bioskopsko iskustvo. Ovaj mađarski film, baš kao i prethodno pomenuti švedski, beogradska publika je mogla/može da pogleda u ušuškanoj i ugodnoj Dvorani Kultrurnog centra Beograda, prestoničkoj meki umetničkog filma. Film Bjorn i Mekinro je takođe i na repertoaru prestoničkih sinapleksa.

U sinapleksima se prikazuje i Mama! (Mother!), mada joj tu zapravo i nije mesto. Daren Aronofski, poznat po filmovima Crni labud i Rekvijem za snove, u Mami! ispituje granice gledalačke izdržljivosti. Ovaj fim je reklamiran kao horor, iako sa tim žanrom zapravo i nema baš previše veze. Film prati živote bračnog para (Dženifer Lorens, Havijer Bardem), koji živi u usamljenoj kući, te njihov sukob sa nezvanim gostima (Ed Haris i Mišel Fajfer). Priznajem, postavka jeste jezovita i obećavajuća, ali kako radnja odmiče postaje sve očiglednije da se Aronofski namerio da snimi alegoriju o kreativnom procesu i inspiraciji, a ne tipičan žanrovski uradak. To samo po sebi ne bi bio problem, samo da ono je ponuđeno poseduje originalnost i istinsku umetniču vrednost. Na žalost, to ovde nije slučaj: scenografija je vrhunska i predstavlja veliku vrednost filma (scenograf Filip Mesina je sa Dženifer Lorens sarađivao na svim filmovima iz serijala Igre gladi), a treba pohvaliti i glumački trio Lorens-Haris-Fajfer (Bardem je tu slaba karika – njegov odabir za ovu ulogu potpuno je promašen), dok je sve ostalo… Loše je to. Ako bih morao da Mamu! opišem u samo tri reči, napisao bih: pretenciozno, pretenciozno, pretenciozno. Film počinje kao Linč kad ne valja, a onda prerasta u jeftinu alegoriju koja je toliko banalna da čovek počinje da oseća nelagodu dok na velikom platnu posmatra delo čoveka koji važi za kvalitetnog reditelja i inovatora. Film je izviždan u Veneciji i potpuno mi je jasno zašto je bilo tako. Aronofski krade od Linča, krade od Polanskog, krade of Fon Trira… Ništa mu ne pomaže. Mama! nije umetnost, već umetničarenje. I to ono najgore vrste. Aronofski je scenario napisao za pet dana, a sa glumcima je vežbao tri meseca pre nego što je pala prva klapa. Nedovoljno. Scenario deluje kao doskočica koja teško da bi mogla da se razvuče na polustani film, a kamoli epik od dva sata, dok su uloge tako napisane da ih je praktično nemoguće odglumiti. Dženifer Lorens se zaista trudi, ali vraški je teško izboriti se sa scenarijem koji je apsurdan do srži. Sve to zajedno vodi do potpune havarije i rezultira jednima od najgorih filmova 2017. godine. Upozoreni ste!

tim Stil iz filmova Tima Burtona WA16_09.27_0387_R.JPG Kate Winslet je zvezda novog filma Woodyija Allena „Wonder Wheel“ pagecover Zabavne slike sa snimanja filmskih i TV hitova Laibach Film „Dan oslobođenja“ svečano otvara 13. izdanje Slobodne zone · · · ·