Buđ u plućima
U VAZDUHU · kolumna

Bolest – svaka, bez obzira na marku i tip, uz zdravlje koje joj vedro prethodi i smrt koja joj vedrija vedrije pohodi – ključni aspekt svakodnevnog života svakodnevnog čoveka, govori, pored vlastitog, još i u dva glasa, dvema ekstenzijama, bacajući na obolelo građanstvo dve senke. Hipohondriju i rekovalescenciju.

O hipohondriji, međutim… A šta o hipohondriji? Šta o tim nesretnim, paranoičnim egocentricima koji u duplo dno svojih krcatih nesesera, torbuljaka, fioka i nahtkasni bulazne plaonazme bolesti svojim u tepanju ispersonifikovanim bočicama za lekove, svojim pumpicama za astmu i meračima pritiska. To su oni koji neživim predmetima daju ljudska imena. Ti su psihijatrijski Vitezi groteske sebi najveći teret, za sebe najveća kazna.

Rekovalescenti, međutim, uvek u pola glasa, uvek sa nekakvom buđi u plućima, knedlom u grlu i suzicom u oku, uvek na ivici – za razliku od bolesnih ljudi koji makar ćute, ili sasvim tiho mumlaju, u sasvim opravdanom strahu da bi svakog časa sasvim izvesno mogli umreti i to sasvim izvesno u najgorim mukama. Trabunjaju neke melanholične mantre o želji za zdravljem u nagluvo uho svoje potpuno ravnodušne bolesti. Kada napokon shvate, i to veoma teško i veoma sporo, da ne mogu govoriti sa bolešću ili bilo kojim drugim apstraktnim pojmom, jer je to iracionalno, idiotski, i nervira ljude, onda besno zapene o teskobi žuči svoje neilečive bolesti koja je, eto, i dalje u njima, dok po skorelim uglovima izgriženih usana vri beličasta penica, „a u grudima ponoć i njiše se žito, u mudima kukolj i živo blato, muda od kukolja.“

U tom smislu, neka vrsta kategorijalnog viška, medicinskog škarta – ni zdravi, ni bolesni, pa ni hipohondri, uostalom – oni nalaze svoje mesto među iskorišćenim gazama, špricevima i medicinskim iglama, pokvarenim invalidskim kolicima i lekovima kojima je prošao rok, rashodovanim lekarskim mantilima i bolesničkim pižamama.

Život rekovalescenta, bez jasne namere da ga vrednujem, poseduje neki implicitni kvalitet koji je istovremeno i iznad, ili makar izvan, života zdravog, normalnog čoveka, ali i onaj koji životu rekovalescenta zauvek oduzima mogućnost i status života zdravog, normalnog čoveka. To više nikada ne može biti život zdravog, normalnog čoveka.

U literaturi, kao i u životu, uostalom. Franc Biberkopf ili Hans Kastorp, Stiven Dedalus ili Stevan Papakatić, Egon Čarnojević ili Filip Latinović, ja ili vi, sasvim je svejedno. To više nikada ne može biti taj život.

Kamenice - draga Nadice Draga Nadice: Šta žene žele Olimpijske igre Utorkom na dva točka: Olimpijske igre Pouke iz prošlosti Elena Fernante Pouke iz prošlosti: Sakrij se da bi te videli Prozor u dvorište "Ima tako..." Prozor u dvorište: Ima tako… ·