pipi duga čarapa
PULS GRADA · deca

U književnosti namenjenoj omladini i deci mnogi junaci postajali bi iznenada popularni i često vrlo brzo padali u zaborav. To nije slučaj sa devojčicom koja se zove Pipilota Viktualia Zavesić Peperminta Efraimova Duga Čarapa.

Priča o jednoj od najpopularnijih dečijih heroina nastala je sasvim slučajno – 1945. godine Karin, kćerka Astrid Lindgren, u tom trenutku sekretarice u izdavačkoj kući, dobila je upalu pluća i zamolila je majku da joj ispriča priču o Pipi Dugoj Čarapi. Kako je ime zvučalo neuobičajeno, i karakter ove devojčice morao je biti takav, odlučila je Lindgrenova. Malo kasnije, kada je slomila nogu, Astrid Lindgren je počela da zapisuje priče o „najjačoj devojčici na svetu“, koja može da podigne konja, živi sa majmunčetom gospodinom Nilsonom sama u vili Vilekuli, jer joj je mama umrla, a veruje da je otac moreplovac postao kralj nekog egzotičnog plemena na udaljenom ostrvu. Njena nesputana priroda, činjenica da jede kolače za doručak, ne ide u školu i ima kofer pun zlatnika, osvojiće decu iz susedstva Tomija i Aniku, ali i milione čitalaca širom sveta. Snimljeno je nekoliko filmova o njoj u različitim zemljama, a Lindgrenova je odbila neke holivudske studije koji su želeli da ekranizuju priču o Pipi, pošto nije mogla da sačuva kreativnu kontrolu nad svojim delom.

Očekivanja i konvencije

Neustrašiva i bez poštovanja prema autoritetu, Pipi je prikazana kao plemenita divljakuša, a danas neki pokušavaju da je prikažu kao pionirku feminizma, iako poznavaoci rada Astrid Lindgren tvrde da ne treba koristiti savremene svetonazore u tumačenju motiva ove male avanturistkinje. Ustupak koji je porodica spisateljice, okupljena u kompaniji Saltkråkan koja je nosilac prava na njena dela, učinila zahtevima modernog vremena je promena naziva Pipinog oca od „kralja Crnaca“ u „kralja Južnih mora“

Možda ne toliko nekonvencionalna kao Pipi, Astrid Lindgren je bila izrazito nezavisna ličnost, jer nije ispunjavala društvena očekivanja od žene u posleratnoj Švedskoj. Naime, ostala je trudna u 18. godini, kao posledica veze sa dosta starijim vlasnikom lokalnih novina u njenom rodnom mestu. Kako bolnice u Kopenhagenu nisu zahtevale ime oca nakon porođaja, Astrid je tamo rodila sina Larsa i prepustila brigu o njemu jednoj hraniteljskoj porodici. Sebi nije mogla da oprosti što dete odrasta daleko od nje i sav novac koji je zaradila potrošila bi na posete sinu, koga je konačno dovela u Švedsku u njegovoj trećoj godini.

Rođena je u porodici poljoprivrednika u gradiću Vimerbi, 300 kilometara južno od Stokholma. Svoje detinjstvo i odrastanje sa bratom i dve sestre opisala je kao idilično: „Igrali smo se, igrali i igrali, dok ne bismo popadali na zemlju od umora.“

Sećanje na Astrid Lindgren

Vimerbi se odužio svojoj najpoznatijoj sugrađanki – njena kuća je pretvorena u muzej Astrid Lindgrens Näs, gde je postavljena izložba o njenom životu, dok je imanje oko kuće pretvoreno u baštu, u kojoj su biljke odabrane u skladu sa karakterima popularnih junaka njenih knjiga.

Malo van grada nalazi se zabavni park Astrid Lindgrens Värld, koji je tematski podeljen (pored kućice Pipi Duge Čarape, svoja imanja između ostalih imaju Emil iz Leneberja, Karlson na krovu i Ronja, razbojnička kći). Na binama na otvorenom glumci izvode dramatizovane delove iz knjiga Lindgrenove. Scenografije su osmišljene do detalja, pošto su osnivači parka želeli da što vernije prikažu svet iz knjiga, i sem par mehaničkih efekata, oslonac je na komunikaciji sa publikom, koja učestvuje u izvođenju scena.

U mirnoj stokholmskoj ulici Dalagatan, na drugom spratu jedne neupadljive zgrade nalazi se stan Astrid Lindgren. Retki posetioci ovog zdanja osetiće se kao da su u stanu svoje bake, jer autentični nameštaj i predmeti koje je koristila spisateljica i dalje nose miris prošlih vremena. Kako se u švedskoj kulturi na razbacivanje novcem ne gleda sa odobravanjem, ne čudi da je jedna od najtiražnijih autorki živela skromno u sto kvadrata, okružena prevodima svojih knjiga na svetske jezike, velikim brojem nagrada koje je dobila i poklonima koje su joj slali obožavatelji.

Godinu dana nakon njene smrti 2003. dodeljuje se nagrada sa njenim imenom osobi ili organizaciji koja je posvećena dečijoj književnosti. Ovogodišnji dobitnik je južnoafrička organizacija PRAESA, koja se bavi promovisanjem čitanja radi zadovoljstva među mladima u ovoj zemlji.

IMG_0106 Mestašce – kreativni kutak na Dorćolu muzička radionica za bebe Muzika za mame i bebe Bebe i roditeljski hobiji Novorođenčad koja prate hobije svojih roditelja dečiji sajam 15. Dečiji sajam u Beogradu