lemaitre-12013 RVB_cover
U VAZDUHU · intervju

Pripremili smo vam pravu poslasticu – ekskluzivni razgovor s Pjerom Lemetrom, magom novije francuske kriminalističke proze, koji je, pritom, pre nekoliko godina za svoj prvi pokušaj u svetu nežanrovske proze, roman „Doviđenja, tamo gore“ nagrađen ni manje ni više nego Gonkurovom nagradom. Nakon misterije „Aleks“ pred srpsko čitateljstvo stigao je „Kamij“, nova avantura malenog inspektora Verhuvena, u kojoj, da naglasimo i to, Srbi igraju prilično značajnu ulogu.

Da li ste tokom ovih godina rada u okviru žanra uspeli da razaznate odgovor na pitanje u čemu se krije ključna zavodljivost kriminalističke proze?

Kriminalistički roman ima neke praktične vrline. Pravi je primer romana čija je uloga da objasne svet u vremenu kad nestaju mitovi, svete i velike priče. (Možda se, kako je Oden rekao, uspeh kriminalističkih romana u protestantskim zemljama objašnjava odsustvom obreda priznavanja krivice). Ali isto tako, mislim da u društvu vrši funkciju „čistke“: u društvima u kojima se fizičko nasilje nije promenilo od devetnaestog veka (ređe je, samo je postalo vidljivije) kriminalistički roman može da prikaže i neko drugo nasilje koje ne prestaje da raste: simboličko nasilje (nesigurnost, siromaštvo, nezaposlenost, društveno nasilje itd). Takođe verujem da publika ceni kriminalistički roman jer on okrivljuje samo jednu osobu, što je prilično ohrabrujuće. I omogućava nam da vidimo nekog drugog koga smo osudili i kaznili za nešto zbog čega, duboko u sebi, osećamo krivicu…

Da li je vaša povezanost s pomenutim žanrom prvenstveno proistekla iz subjektivne čitalačke preference?

Ovaj izbor bio je logičan – na književnom, kulturnom, porodičnom planu: odrastao sam uz avanturističke romane i feljtone… To su preci kriminalističkog romana. Kriminalistički roman danas ima društvenu ulogu koju je nekad imao feljton kad sam ja bio dete. Logično je, dakle, da se, kad sam odlučio da pišem romane, okrenem sopstvenoj istoriji. I još, da budem potpuno iskren, imao sam utisak da je kriminalistički roman, od svih žanrova, najjednostavnije pisati. S tim u vezi, brzo sam izgubio iluzije…

Kako je nastajao lik inspektora Kamija Verhuvena i sećate li se trenutka kad ste shvatili da je taj lik u potpunosti zaokružen i profilisan na način na koji ste priželjkivali?

Tražio sam nekog ko će biti drugačiji od likova koje obično nalazimo u kriminalističkom žanru (da ne bude inspektor koji je večiti alkoholičar, razveden, delimično ljut na svoju ćerku i da ne nosi svu težinu sveta na svojim leđima). Izgledalo mi je da junaka određuje njegov pogled na svet, tako da sam se pitao kako da ovaj inspektor „vidi“ svet drugačije od ostalih policajaca. Zamislio sam veoma niskog muškarca, koji posmatra stvari „odozdo naviše“. Sve u svemu, muškarca koji posmatra svet na visini trinaestogodišnjaka, koji vidi drugačije, koji razume drugačije. Uostalom, želeo sam neknjiževnog inspektora, čoveka koji ne ume s rečima, tako da sam od njega stvorio slikara: on i ne shvata šta sve uspeva da nacrta. Najzad, to je bio moj prvi roman, koji je ostao najviše autobiografski; stvorio sam ga onakvog kakav sam i ja sâm: stalno ljut.

Iako razočaran u podosta toga, Kamij Verhuven je očito i romantična duša; ipak, na dosadašnjem uzorku njegove ljubavi su fatalne. Da li žanr u kome se kreće nameće taj zazor od srećnog ishoda i na tom polju?

Retke su dobre priče s mirnim likovima koji su zaljubljeni i žive srećno u savršenom svetu s divnim prijateljima. Ne znam da li fatalnu ljubav nameće žanr, ali zamislite trilogiju o Verhuvenu u kojoj je on srećan s predivnom ženom i slatkom decom! Ne biste izdržali ni 20 strana jer ne biste mogli da podnesete (kao ni ja, uostalom!) prizor sa čovekom skandalozno srećnijim od vas. Uostalom, izgledalo mi je savršeno da u trilogiji prikažem život čoveka kroz sudbinu tri žene.

Da li ste, sveukupno gledano, zadovoljni recepcijom vaših knjiga o Kamiju Verhuvenu na matičnom, francuskom tržištu, i postoji li uopšte francuska škola krimi-romana i trilera?

Francuski kriminalistički romani odlikuju se izuzetnom raznolikošću, po tome su verujem originalni. Kad je reč o recepciji mojih romana, koji pisac ne bi bio zadovoljan?

Jeste li možda ponešto i naučili o svojim delima i svojim junacima prilikom susreta s nadahnutim čitaocima u Francuskoj i van nje?

Bilo je nekoliko „otkrovenja“, naravno. Upoznao sam divne čitaoce koji su mi, jednostavno rečeno, osvetlili ono što sam napisao. To je uostalom i poenta ovih susreta.

Moramo da se osvrnemo i na Doviđenja, tamo gore, za koji ste nagrađeni Gonkurovom nagradom – da li je iskorak izvan žanrovske literature i dalje nužan da bi se zadobila pažnja žirija iz domena takozvane visoke literature? Stižete li da čitate, šta biste nam preporučili?

Kriminalistički roman nikada nisu smatrali pravim književnim žanrom. U najboljem slučaju samo tako kažu, ali malo je zemalja u kojima pisci kriminalističkih romana imaju isti status kao ostali pisci. Bilo bi lepo reći suprotno, ali to bi bila čista laž. Uzmimo na primer Francusku, veliku zemlju koja ima tako bogatu književnost. Nikad autor krimića nije dobio neku važnu književnu nagradu (Gonkur, Renodo, Mediči itd), nijedan nije ušao u Francusku akademiju. Čak ni Žorž Simenon, o kome bi bilo ispravno reći da je veliki pisac, nije dobio ni Gonkurovu nagradu niti je postao akademik. Ne mislim da je drugačije u inostranstvu. Ne bih bio iznenađen da pisac kao Zigmunt Miloševski, na primer, jedan od najboljih u svojoj generaciji, ne dobije bolji književni status, koji zaslužuje, ukoliko se ne oproba u nekom drugom žanru koji nije kriminalistički.

Ja nisam „želeo“ da izađem iz žanra u Doviđenja, tamo gore. U početku sam samo želeo da napišem krimić čija se radnja dešava u rovovima. Napisao sam dvadeset dve verzije prvog poglavlja, od kojih su sedam ili osam bili početak krimića. Kako mi se priča dopala, nastavio sam. Odjednom, dve stvari su se dogodile. Nisam se više pridržavao krimi-priče, pronašao sam slobodu u narativu koju dotle nisam znao, a to je da vodim priču kako mi se svidi, i da ne razmišljam o elementima iznenađenja, na primer na kraju poglavlja. U isto vreme, uveo sam ograničenja bez potrebe, govorio sam sebi: Zašto ne bih smanjio akciju ovde, ili dodao napetost tamo. To što sam poznavao krimiće bilo mi je od koristi, ne bi bilo dobro da sam ih se odrekao.

A šta bi od aktuelne ili klasične francuske i svetske književnosti godilo Kamiju Verhuvenu u predahu između dve krvave misterije koje mora da razreši?

Kamij nije neki veliki čitalac. Imao je priliku da uporedi jedan slučaj s knjigom koju je znao. Ako budete tražili da vam preporuči slike, mislim da biste dobili dobar odgovor, ali književnost nije njegova jača strana.

Goran Skrobonja Goran Skrobonja predstavlja svoj novi roman „Kada kažeš da sam tvoj“ Stefan Malešević (foto: Nemanja Veselinović) Stefan Malešević: Tvoja „Gora“ i moja „Gora“ su dva različita filma Bojana Vunturišević Bojana Vunturišević: Ljubavi i daljine Jelena Janković foto Jelena Janković: Kako je to kad si umetnički fotograf na Balkanu ·