Boje i polovi (foto: Jeong Mee Yoon, projekat Pink and Blue)
U VAZDUHU · urban flash

Boje su potpuno nezainteresovane za polne karakteristike, kao i za bilo šta drugo. Ne možete pitati crvenu da li je zaista toliko strastvena kao što se nama čini, niti bi crna priznala da je depresivna onoliko koliko mislimo da jeste. Štaviše, kada bi imale dušu, plava i roze bi verovatno bile uvređene što su, ni krive ni dužne, iskorišćene za polnu segregaciju.

Od najranijih dana našeg detinjstva roditelji su nas učili da je plava boja idealna za dečake, a roze za devojčice. Na taj način nije podignuta barijera samo među bojama, već i među decom. Kad je Melissa Hines, profesorica sa Univerziteta u Kembridžu, pokušala da otkrije koje su boje omiljene kod dece mlađe od dve godine, došla je do zanimljivog otkrića. U ovom uzrastu, deca oba pola smatraju da su ružičaste nijanse najlepše. Od druge do četvrte godine, situacija se drastično menja. Deca u tom uzrastu postaju svesna pola, pa dečaci dobijaju averziju prema roze boji, dok je devojčice rado prihvataju.

Da li bi mališani pristali na ovakvu podelu da nisu pod njenim uticajem od najranijih dana? Imaju li ikakvog izbora da sebe zamisle u drugačijoj nijansi, ako im kultura u kojoj odrastaju poručuje da pojedinim bojama ne bi trebalo da se istaknu? Ono što gotovo sa sigurnošću možemo reći jeste da sklonost ka određenoj boji nije urođena, što potvrđuje više istraživanja muškaraca i žena.

Daleke 1893. godine, na velikom sajmu u Čikagu, sugerisano je da većina ljudi voli plavu boju, s tim što žene češće posežu za crvenim nijansama. Više od jednog veka kasnije, istraživanje Anye Hulbert, profesorice sa Univerziteta u Njukaslu, potvrdilo je pravilo – ženama se crvene nijanse više sviđaju nego muškaracima. Bili su to prilično zavaravajući rezultati, jer su obuhvatili samo stanovnike bogatih zapadnih zemelja. Pripadnice domorodačke populacije Himba sa severa Namibije, na primer, nisu sklone ukusu koji pokazuju angloamerikanke i nemaju sklonost ka crvenim nijansama.

U poslednje vreme akademsko prosipanje boja često izaziva talas nezadovoljstva u svetu. Dok se antropolozi, psiholozi i sociolozi objektivno pitaju zašto sopstvenu decu guramo u kalup, drugi se plaše da se iza preispitivanja rodnih obeležja krije atak na tradicionalno odgajanje dece i uvođenje zabune u poimanje identiteta.

Pre nekoliko meseci, dnevni list Informer objavio je tekst o knjizi Pružite detetu sto mogućnosti umesto dve, koju je objavio Kreativni centar. U skladu sa pompeznim novinarskim smislom za manipulaciju, na koji su nas listovi poput Informera navikli, knjiga je okarakterisana kao priručnik koji savetuje roditelje kako da im deca postanu gej. Jedan od problematičnih citata poslužio je za izazivanje kontroverze: „Dopustite svoj deci, pa i dečacima, da probaju haljine, da se doteraju i obuku u nešto sjajno, zlatno, u odeću od tila ili nekog drugog materijala raznolikih boja“.

Ako ostavimo po strani to što nijedna haljina od tila u istoriji ljudske civilizacije još uvek nije pretvorila nekog dečaka u geja, trebalo bi istaći da je knjiga Kreativnog centra prevod originalnog izdanja iz Švedske. Dakle, potiče iz zemlje na čijim su prostorima žene držale mač u ruci vekovima pre nego što je naša Kosovka devojka sa bokalom izašla na bojno polje. Nordijske zemlje generalno mogu da se pohvale rodnom ravnopravnošću koja je u mnogim oblastima Srbije misaona imenica, pa nije začuđujuće što je pomisao na dečaka u šarenoj haljini izazvala talas nezadovoljstva. Ne tako davno, međutim, dečaci u haljinama nisu bili retkost.

U drugoj polovini devetnaestog i prvoj polovini dvadesetog veka bilo je uobičajeno da se dečaci i devojčice oblače u haljine, što je važilo i za prostore današnje Srbije. Haljina je bila praktična pri zameni pelena i zahvalna zbog toga što je deca nisu prerastala brzinom kojom su prerastala druge komade odeće. Omiljena boja bila je bela, zato što se mogla više puta otkuvavati i izbeljivati. Kada je trend razdvajanja dečaka i devojčica garderobom konačno uzeo maha, opet je bio potpuno drugačiji nego danas.

„Uobičajeno je pravilo da je roze boja za dečake, a plava za devojčice. Razlog je taj što je roze, kao izražajnija i snažnija boja, primerenija dečacima, dok je nežnija i osetljivija plava lepša za devojčice“ – objavljeno je 1918. godine u jednoj američkoj trgovačkoj publikaciji. Obrnuta situacija, kakva nam je poznata danas, uzela je maha tek posle Drugog svetskog rata.

Teško je utvrditi zašto je došlo do ove društvene promene. Pojedinci idu toliko daleko da krivca pronalaze u kompanijama za proizvodnju dečje odeće. Oni veruju da je podela garderobe po polovima idealna za zaradu. Zahvaljujući uticaju marketinga, roditelji su prestali da koriste staru odeću ukoliko drugo dete u porodici bude suprotnog pola i počeli su bespotrebno da troše novac na nove nijanse.

Sociolog Marco Del Guidice pristalica je retke krajnosti po kojoj do zamene boja nikada nije došlo. Pretražio je ključne reči u knjigama koje su objavljene od 1880. do 1980. godine i nije pronašao nikakve značajnije promene u frazi „plavo za dečake, roze za devojčice“. Metodologija njegovog istraživanja dovedena je u pitanje zbog selektivnog i suženog izbora publikacija. Del Guidice je koristio samo knjige koje je skenirao Google, a istoričarka Jo Paoletti dodatno je izrazila sumnju u rezultat izjavivši da se nikada ne bi oslonila na pretragu reči kada bi morala da istraži nešto što je vizuelno.

Dok naučnici traže korene rodnih obeležja, mnogi dečaci odrasli su u haljinama sa devojčicama u plavoj garderobi i nisu bili manje vredni zbog toga. Ako je dete voljeno, zar je važno u kojoj se boji (pro)nalazi? Tužno je što se mališanima još uvek ne pruža sto mogućnosti, već samo dve. Podeljeni su na roze i plavo, ali i na niz drugih pravila koja ih uče šta je primereno ponašanje za određeni pol. Ukoliko je podela isključiva i sveobuhvatna, onda prvenstveno svedoči o indoktrinaciji, ukusima i uskogrudosti roditelja. A ljudi koji nisu u mogućnosti da razaznaju više od dve boje u velikoj su opasnosti da deci u nasledstvo ostave samo ružni crno-beli svet.

posao Sumanute situacije sa razgovora za posao lego Nimuno Loops: Samolepljiva Lego traka bebe Ove bebe baš briga za pravila kosa Zašto (da) se šišamo posle raskida? · · · ·