Bez poruke u boci (Slavko Krunić)
U VAZDUHU · kolumna

Pre bezmalo stotinak godina, dakle pre nego što će biti otkrivane ekstrasolarne planete, Vinston Čerčil (1874-1965), britanski državnik i književnik, izražavao je u više navrata snažno uverenje da izvan planete Zemlje, negde u svemiru, postoje oblici života. Ukratko, da nismo sami. U autorskom tekstu iz 1939. godine koji je sačuvan i izložen u Nacionalnom Čerčilovom muzeju u Fultonu u Misuriju (SAD) „Da li smo sami u kosmosu?“, slavni Vini nabraja, poput prethodnika moderne astrobiologije, neophodne uslove da bi se na nekoj drugoj planeti začeo život.

Prvi uslov je, jasno, voda, zatim atmosfera koja bi omogućila disanje, blizina zvezde koja bi grejala (ali ne i pregrejavala) tu planetu i mogućnost reprodukcije. U tok članku od jedanaest pisanih stranica, prikazano je široj javnosti nepoznato Čerčilovo lice. On je iskreno podržavao nauku i shvatao važnost (pa i političku) astronomskih istraživanja. Dok je bio predsednik vlade, redovno se susretao sa naučnicima, ohrabrivao ih da nastave istraživački rad, posebno kada je reč o radarima. Ta tehnologija je u znatnoj meri pomogla saveznicima tokom Drugog svetskog rata. Ispostavilo se da ulaganja nisu bila uzaludna. Čerčil nije doživeo otkriće planeta na kojima bi život bio mogućan, niti apel Bila Gejtsa da hvatamo tutanj odavde dok još ima vremena! Međutim, članak engleskog nobelovca navodi na razmišljanje: šta bismo učinili da se zaista susretnemo sa vanzemaljcima?

U filmu Dolazak Denija Vilneva (prikazanog na Festivalu u Veneciji i u našim bioskopima), Zemljani odlučuju da stupe u vezu sa pridošlim vanzemaljcima uz pomoć lingvistke. Ali, avaj, lingvistika je nauka o ljudskim jezicima. Zato je posao težak. Zbog toga u Priči tvog života Teda Ćanga (1967), američkog pisca spekulativne proze (prema kojoj je film snimljen), glavna junakinja, lingvistkinja, shvata da je njen um ipak „izliven po ljudskom kalupu i nema tog uranjanja u tuđinski jezik koje bi moglo potpuno da ga preoblikuje“.

Ipak, ona uspeva da stupi u vezu sa vanzemlajcima kako bi shvatila kakve su im namere u odnosu na Zemlju i Zemljane. To vanzemaljsko pismo čudna je vrsta cirkularnog crteža koji je teško dešifrovati. Jedna od glavnih ideja jeste da predstavlja ogledalo njihovog osećanja vremena. To nas dalje navodi da i druge (ne nužno vanzemaljske) kulture doživljavamo kao vremenske zagonetke. U skladu sa pismom, mogli bismo da kažemo da naše vreme protiče linearno – s desne na levu stranu. A šta biva sa onima koji čitaju s desna na levo? Ili Kinezima koji čitaju odozgo prema dole? Lingvisti su još početkom prošlog veka utvrdili da određeni jezik uslovljava način razmišljanja i percepcije stvarnosti.

Postoje sasvim jednostavni primeri. Zvuci, kao i reči uspevaju da deluju na mozak, kako ljudi, tako i životinja. U Vilnevovom filmu, nastojeći da razume vanzemaljce, mlada lingvistkinja, iako u početku ne vidi nikakvo zajedničko polje za međusobno jezičko i bilo kakvo drugo razumevanje, na kraju, posle odlaska posetilaca iz svemira, shvata da je njen mozak suštinski promenjen. Način razmišljanja takođe. Posledice su, prema piscu Ćangu i reditelju Vilnevu, najblaže rečeno, protivrečne.

A šta stvarno kažu naučnici? Kako bismo komunicirali sa kakvom vanzemaljskom civilizacijom, onom koja tumači realnost (verovatno) potpuno drugačije? Početkom sedamdesetih godina prošlog veka u kosmos su poslate sonde Pionir 10 i Pionir 11 i poruke snimljene na aluminijumskim pločama. Nešto jednostavnije su potom odnosili Vojadžer 1 i 2. One su bile osmišljene tako da ih mogućni vanzemaljci najlakše razumeju. To je bio crtež muškarca i žene i neka vrsta mape gde se naša planeta nalazi. Međutim, zemaljski rasplet bio je više negio smešan! Nedavna istraživanja pokazala su da ovu poruku (datu u obliku ispitnog testa) nisu uspeli da dešifruju ni studenti pojedinih američkih fakulteta. Zemljani!

Prema mišljenu pojedinih stručnjaka, matematika (brojevi) najsavršeniji je način da se uspostavi prava veza sa onima koji možda žive u nekoj drugoj galaksiji. Drugi su, istraživajući matematički model za komunikaciju došli do – muzike.
I slavni Stiven Hoking smatra da je neophodno nastaviti ovo istraživanje, premda veruje da je uspostavljanje dijaloga sa vanzemaljcima može biti opasno! Milijarder Juri Miler ponudio je 100 miliona dolara za konstrukciju mini svemirskih brodova koji bi, opremljeni senzorima i mikrokamerama, u roku od 20 godina stigli do zvezde Proxima Centauri i poslali nam slike planeta iz susednih orbita.

Možda je za ovu temu ključno navesti literarno-filozofsko razmišljanje jednog pisca koji nije više među živima. Horhe Luis Borhes (1899-1986) nije govorio o vanzemaljcima kada je napisao da jezik nije samo zbir sinonima. Prema Borhesu, jezik je način na koji se oseća svemir! Ili kako sesvemir razume. Jer, jezik nije vezan samo za intelekt, nego i za nešto mnogo važnije: za osećanja. Gilbert Kit Česterton smatrao je apsurdnim uverenje da sve nijanse ljudske svesti mogu da stanu u jedan mehanički sistem buke, odnosno, izgovorene reči. Pretpostavljamo da su jezici veoma bogati, a zapravo je svaki jezik siromašan ukoliko se uporedi sa našom svešću. Uostalom, Robert Luis Stivenson je napisao da ono što nam se desi u roku od deset minuta, prevazilazi ceo Šekspirov rečnik!

Dakle, moglo bi se zaključiti i sledeće: svojevrsne poruke u boci za vanzemaljce, možda bi bile izlišne. Šta mislite da se usredsredimo na telepatiju kao neizvestan, ali više nego izazovan način komunikacije?

Emocionalno nedostupan Draga Nadice: Emocionalno nedostupan muškarac Suvozač (Foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Suvozač Bicikl, foto: Staša Vukadinović Ja sam Staša: Bicikl Foto Ivan Tokin pešački prelaz Ivan Tokin: 00:26 · · ·