Belini, plakat povodom 100 godina od rođenja
U VAZDUHU · kolumna

Arija „Casta Diva“, odnosno kavatina iz prvog čina opere „Norma“ sicilijanskog kompozitora Vinčenca Belinija (1801-1835), najčuvenija je muzička stranica iz njegovog opusa. Jedna od najslavnijih u čitavoj istoriji operske muzike. Izraz diva latinskog je porekla: od reči dea, boginja, diva znači božanska, obožavana. Kao što je poznato, divama se nazivaju operske prvakinje, pa i poznate glumice. Italijanski pesnici su divom nazivali voljenu ženu ili lepoticu. Casta, na italijanskom znači – čista, neporočna. Nevina.

Kroz istoriju opere, upravo ova arija postala je svojevrsno poprište za koloraturnu bitku. Ili su za to ipak krivi obožavaoci (zna se da su strastveni poklonici opere poseban „soj“ ljudi), a dobrim delom i kritičari? Od kako je Norma prvi put prikazana na sceni milanske opere „La Skala“ (1831), o tome ko je najbolje otpevao ariju galske sveštenice, vodile su se žučne rasprave. Među muzičkim kritičarima i operskim poštovaocima, a verovatno i među samim divama. Uostalom, poznato je koliko dive mogu da budu hirovite i sujetne.

Pre nego što tokom izvođenja Norme počne arija Casta Diva, obično nastane muk: svi pažljivo osluškuju. Ukoliko Norma dobro peva, veliki deo slušalaca – zaplače. Jer, ta arija ujedno je i lirska i dramska. Najavljuje tragičan rasplet. Casta Diva je muzička molitva koju vrhovna galska sveštenica Norma, grešna i očajna, ali i dalje tragično zaljubljena, peva usred noći. Ona istupa, okreće se prema mesecu pružajući ruke. Svi ćute i slušaju šta to ima da kaže mudra Norma. Posle uvodnih taktova gudača, flauta donosi melodiju arije koju je kompozitor obeležio da treba da bude izvedena najtiše – pianissimo. Između dve strofe, hor poluglasno ponavlja Normine reči dok se čuje vokal iza soprana. Prvobitno, ovu ariju Belini je napisao u Ge-duru, ali je snižena za jedan ton (Ef- dur), budući da je visina predstavljala teškoću za Đuditu Pasta, pevačicu koja je je bila prvi tumač uloge Norme.

Prema libretu Feličea Romanija, odnosno tragediji Aleksandra Sumea, Belini je operu Norma pisao od septembra do novembra 1831. godine. Praizvedba je zakazana za drugi dan Božića, 26. decembar iste godine. Verovalo se da će de će Norma biti najpopularnija od svih deset Belinijevih opera. Umesto uspeha, prvo izvođenje predstavljalo je zapravo pravu propast. Činilo se da Đudita Pasta nije ličila na sebe. Ni traga od onog divnog soprana! Pored toga, premijeri su prisustvovali i oni koji nisu voleli Belinija, pa su namerno zviždali.

Pre nego što će napisati Normu, Vinčenco Belini pretrpeo je bol zbog nesrećne ljubavi. Dok je radio i živeo u Napulju, zaljubio se u lepu i bogatu Madalenu Fumaroli. Dobivši poziv da pređe u Milano i tamo piše muziku po narudžbini čuvene milanske opere, Belini je zaprosio devojku. Mađutim, otac joj je zabranio da se uda za muzičara i kompozitor je napustio Napulj slomljenog srca. Mnogi su tvrdili da je Norma napisana u znak te neostvarene ljubavi.

Budući da je praizvedba prošla neslavno, kompozitor je pomislio da će umesto Đudite Pasta, u Normi zablistati Marija Malibran (1808-1836), jedana od retkih istinskih operskih zvezda toga vremena. Između diva Pasta i Malibran kompozitor je tako uspostavio suparnički odnos. U jednom pismu lepoj i obdarenoj Mariji Malibran, Belini je snishodljivo napisao:
„. Od sada pa nadalje, sve što Malibran bude želela, Belini će joj uslišiti“.
Da li je kompozitorova naklonost prema španskoj divi, razbesnela italijansku opersku prvakinju? Prolazilo je vreme. Kada je na sceni „Metropolitena“, u ulozi Norme nastupila grčka pevačica Marija Kalas (1923-1977), muzičkim poklonicima postalo je jasno da je nastupila era nove „prečasne boginje“. Upravo ova arija postala je praktičan način da se glas i umeće Marije Kalas uporedi sa glasovima drugih soprana savremenica. Nažalost, na štetu svih. Doduše, bilo je poklonika australijske operske zvezde Džoane Saterlend, a suparništo između Kalasove i Renate Tebaldi bilo je već legendarno Viva Kalas! – uzvikivala je publika posle arije Casta diva. Predstave „rivlaki“ oštrile su pera kritičara i unosile uzbuđenje u srca poklonike opere… Koja li je bolja?

Preko glasova mnogih tumača slavne arije stižemo do italijanske prvakinje, Ćećilije Bartoli (1966), mecosoprana čudesno pokretljivog glasa. Kada je snimila kompakt disk Marija (2007) – arije koje su nekada davno proslavile špansku pevačicu Mariju Malibran, čak i oni koji nisu poklonici opere, pohrlili su da uporede njeno tumačenje Normine arije sa već poznatim. Bilo je znatno drugačije. Eh, da je Belini mogao da je čuje kako se njegova muzika ostvaruje kroz vreme! I ne samo Ćećiliju, nego i Rene Fleming, Monserat Kabalje, Anu Netrebko, Angelu Geoorgiu… i mnoge druge. One koje su polagale taj isti muzički ispit. Možda se zaista nisu ni takmičile. Mađarski kompozitor Bela Bartok upozorio je svojevremeno sve: „Takmičenja su za konje, a ne za umetnike!“ Ali, dobra su i za stvaranje legende. Okusite stoga bar „pastu ala Norma“ ili koktel „Belini“. Živeli!

Iz filma "La Dolce Vita" Gistro priče: Osmeh Liv Tyler (foto izvor: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Jedna druga Ana Tijana (foto: Ivan Tokin) Ivan Tokin: Tijana Aerodrom (foto: jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Puške na popustu · · · ·