Musolini (foto izvor: italijanska Wikipedia)
U VAZDUHU · kolumna

Izvesni deo sive materije Benita Musolinija (1883-1945), italijanskog fašističkog vođe, postao je junak burnih dogodovština. Takoreći pustolovina. Musolinijev mozak završio je čak s druge strane Atlantika. Pojedini delići i dalje ostaju skriveni kao prekriveni velom tajne. Gde li se krije (ceo) Dučeov mozak?

Naime, posle autopsije diktatorovog leša (30. aprila 1945), mnogi su se s pravom upitali: šta li je sadržano u mozgu takvog čoveka? Ni tada nikome nije padalo na pamet da postavi pitanje šta se događalo sa mozgovima mnogobrojnih koji su bespogovorno sledili Benita ne sumnjajući u njegovo duševno stanje? I zaista, diktatorov mozak analizirao je uvaženi italijanski lekar po imenu Pjer-Đildo Bjanki. Nije otkrio ništa neobično. Mozak je čuvan je u Medicinskom institutu u Milanu, sve dok ga nisu vratili porodici Musolini, a to se desilo 1957. godine.

Međutim, izvesni delovi Benitovog mozga poslati su ranije u SAD. I u tamošnjim medicinskim krugovima vladala je velika znatiželja: da li diktatorov mozak krije patološke promene koje bi opravdale njegove često sumanute postupke? Bar megalomaniju! Američki naučnici su posebno želeli da saznaju da li je Duče kojim slučajem bio zaražen sifilisom koji izaziva degenerativne promene i u mozgu. Ukratko, ni ta istraživanja nisu otkrila nikakave anomalije. Ostaci Musolinijevog mozga ostali su rasuti između Instituta za patologiju oružanih snaga SAD i bolnice Sent Elizabet u Vašingtonu. Nešto, ali ne sve, vraćeno je porodici još 1966. godine, dok se iz Vašingtonske bolnice nisu ni oglasili. I o tome se nije ništa govorilo.

Zatim je priča o Musolinijevom mozgu ponovo iskrsla: navodni fragmenti pojavili su se 2009. godine na eBay-u! Vest je pukla kao grom. Ponuda je smesta povučena. Jasno, bez objašnjenja. Možda se neki patološki kolekcionar sada zadovoljno smeška. Ali, vratimo se predmetu istaživanja, Musoliniju. Kao Benito Andrea Amilkare Musolini, rođen je 29. jula 1883. godine u mestu Predapio blizu Forlija u Romanji. Ime je dobio po Benitu Huaresu, meksičkom levičarskom revolucionaru, a takođe i po dvojici revolucionara, opet levičara: Andrei Kosti i Amilkareu Ćiprijaniju. Benito je školu učio u salezijanskom internatu u Faenci odakle je izbačen već u desetoj godini, budući da je druga iz škole ranio nožem. Još četiri puta je izbacivan, opet zbog nabadanja! Ipak, 1902. godine počeo je da radi kao zamenik učitelja, a zatim otišao u Švajcarsku gde je bio zaposlen kao radnik u fabrici čokolade, onda na građevini, potom mesarski pomoćnik i trgovac vinima. Već 1903. godine izbačen je iz Švajcarske kao komunistički agitator, ali se u Švajcarsku ponovo vratio kada je pobegao iz Italije kao vojni dezerter. Posle amnestije, opet se našao ulozi učitelja u Italiji. Bavio se i novinarstvom, a našao se i u vojsci pa je 1915. godine bio lako ranjen.

Godine 1917. napustio je Socijalističku partiju kako bi osnovao Fašističku partiju Italije i dobio nadimak Duče (vođa). Fašistički marš od Milana do Rima doveo ga je do premijerskog položaja. (On doduše nije bio među onima koji su marširali jer je u Rim stigao vozom). Od 1925. postao je pravi diktaor, prisvojivši Abisiniju, Albaniju i 1936. pridružio se nacističkoj Nemačkoj. Objavio je rat Britaniji i Francuskoj, ali od 1943. godine nazirao se kraj njegove diktature.

Musolini nije bio visok. Uvek mu je na raspolaganju bila stolica viša od ostalih, kao i klupica na koju se penjao iza govornice. Kada je počeo da ćelavi (u mladosti je nosio brkove), odlučio je da brije glavu. Jedno vreme je nosio polucilindar, ali su se mnogi cepali od smeha kada su uočili da liči na Olivera Hardija iz glumačkog komičarskog dvojca Stanlio i Olio. Hvalio se da na obrok troši malo vremena, svega tri minuta! Nije pio alkohol, a odrekao se i pušenja. Uobražavao je da je za njega najbolje ako pije četiri litra mleka na dan! Jasno, obožavao je boks. Tvrdio je da s lakoćom čita dela napisana na francuskom i nemačkom, da je iščitao uzduž i popreko celog Šekspira. Dantea je čitao svaki dan. Napisao je bar dva petparačka romana, Kardinalova ljubav i Klaudija Partičela, mnoge rasprave i govore. Govorio je da je autor i tri drame.

Sa Idom Dralzer imao je vanbračno dete, bio u vezi sa Margeritom Sanfati, spisatelicom jevrejskog porekla, a sa suprugom Rakelom Guidi (kćerkom ljubavnice svoga oca) dobio je petoro dece. Musolinijeva poslednja ljubavnica zvala se Klareta Petači. Muzika je bila Benitova slabost: svirao je trombon, slušao Vagnera i Verdija! Gotovo nikada se nije smešio, što pobija Borhesovu tezu da su političari lošija manjina, da vole da lažu, uvek se smeše i fotografišu.

Kao ateista, propovedao je učenja Karla Marksa, Čarlsa Darvina i donekle Ničea. Ipak, sujeveran do krajnosti, odbio je, na primer, da primi španskog kralja Alfonsa, jer je čuo da je ovaj urokljive prirode. Musolini je bio socijalista marksista anti-nacionalista, a potom nacionalista i anti-socijalista. Četiri puta je izbegao atentat. Cenili su ga Ezra Paund, Gandi, Edison, D’Anuncio, pa u izvesnoj meri i Čerčil. Pedeset druga brigada „Garibaldi“ uhvatila je Benedeta Musolinija i njegovu ljubavnicu na jezeru Komo, dok su pokušavali da pobegnu u Austriju sa grupom nemačkih vojnika. Streljali su ih članovi Komunističke partije 28. aprila 1945, a njihova tela bila obešena naopako. Tek posle tog događaja javlja se znatiželja (i među književnicima) šta se zbivalo u Dučeovoj glavi. Ne ranije. Poučno!

Vampirski zubi (foto izvor: paint.net forum) Žena na ivici nervnog sloma: Zubi bgd Prozor u dvorište: Beograd je sve(s)t Usedelice (slike Slavka Krunića) Pouke iz prošlosti: Usedelice, odavno slobodne! Pomorac Draga Nadice: Nervozni pomorac · · ·