Pouke iz prošlosti
U VAZDUHU · kolumna

U „Velikom rečniku stranih reči i izraza” Ivana Klajna i Milana Šipke piše da je imenica „partija“ nastala od francuske reči „parti“, što znači stranka, odnosno „partie“ – deo. Koren je u latinskoj reči „partiri“, podeliti. Reč je o organizaciji sa određenim idejnim programom, odnosno, o stranci. Zanimljivo je da partija u našem jeziku nekada bila sinonim za komunističku partiju.

Partija takođe označava i protivničku stranu, jedno ili više lica u pravnom sporu sa drugima. Isto tako, partija je i deo puta, deonica, kao i društvena igra od početka do kraja (partija karata, ili šaha na primer). U muzici, partija je deo višeglasnog muzičkog dela koji izvodi jedan pevač ili jedan instrument. Dobra partija je osoba odličnog imovinskog stanja, stoga pogodna za bračnu zajednicu. Partija je količina robe, ali i stavka u budžetu, računu.

Tokom godina postojanja samo jedne političke stranke u našoj zemlji uvrežilo je mišljenje da je partijac samo onaj koji pripada Savezu komunista Jugoslavije. Razume se, isto je važilo i za partijke. Kada bi se za nekoga reklo da je partijac to je značilo da se uz pomoć partije probija kroz život, ali i da je privržen partijskoj ideologiji i disciplini. A partijska disciplina je posebna vrsta discipline: reč je o odanosti partiji. A posebno njenom vođi. Partijska knjižica je potvrda da određena osoba pripada nekoj partiji. Budući da u našoj zemlji danas postoji više partija i stranaka, partijcima se sada nazvaju mnogobrojni pripadnici različitih stranaka.

Može li se uopšte živeti bez političkih partija? Može! Međutim, jedno je izvesno: nisu se umešale u život samo nama, sada. Političke partije postoje od drevnih vremena. Još od 2. milenijuma pre nove ere kada je vavilonski bog Marduk, onaj koi je prema legendi stvorio svemir, došao u sukob sa drugim mesopotanskim bogom – Enilom. Naravno, treba imati u vidu da se tada nije pobeđivalo na političkim izborima. U ta davna vremena, suparnici su izgarali u nekoj vrsti versko-kosmičkih sukoba. Jer, poreklo političkih partija, organizovanih grupa za osvajanje i održavanje političke vlasti i moći, potiče iz vremena teokratije, što znači od prvih oblika verske vladavine.
Gradovi-države imale su svoje bogove-zaštitnike. Tog vrhovnog vladara predstavljala je posebna klasa – sveštenici, a zatim i car. Hramovi su bili svojevrsna „sedišta” partija. Ukoliko bi se carevi smenjivali, to je značilo da je određeni bog veći od onog pređašnjeg, jer je on „zapravo” zbacio cara. A carevi Jerusalima izabrali su jednog jedinog boga, Jahvu. U njegovo ime, proširili su granice Izraela, na uštrb drugih idolopokloničkih gradova. Egipatska civilizacija koja je trajala tri i po hiljade godina, bila je plod ujedinjenja više verskih „partija” koje su vladale u različitim gradovima.

Laičke partije, one koje nisu bile pod pokroviteljstvom boga ili božanstva, rođene su u antičkoj Grčkoj, zahvaljujući filozofima. Oni su razmišljali i pisali o politici tumačeći je racionalno, kao društvenu, a ne božansku snagu. Međutim, te prve grčke partije predstavljale su ipak izraz klanovskih i plemenskih podela. Zakonodavac Klisten (565-492 pne) bio je taj koji je podelio Atinu i njene građane na deset geografskih oblasti (fila), mešajući klanove. Svaka atinska oblast birala je svoje sudije, predstavnike koji su bili međusobno raspoređeni u „Veće pet stotina” koje je imalo zakonodavnu vlast.

Sa Periklom (495-429 pne), demokratija je ojačala, između ostalog, plaćajući predstavnike naroda. Sudije su primale platu kako na njih niko spolja ne bi mogao da utiče, kao i obeštećenje (novčić prisustva) u slučaju odsustva s posla. Izvestan prihod davan je članovima Skupštine slobodnih građana koja se sastajala četiri puta mesečno. Generalnoj skupštini prisustvovali su svi slobodni punoletni Atinjani koji su imali pravo reči i glasa. Trebalo je obezbediti kvorum od 6 hiljada učesnika. Vrlo je važno da su članovi skupštine imali zadatak da osude one političare koji su uhvaćeni u proneveri, ili su bili nesposobni da vladaju. Građani su na glinenim tablicama ispisivali ime nepoštenog političara koga je trebalo proterati. Arheolozi su pronašli veliki broj glinenih tablica na kojima je ispisano jedno isto ime. Posle Periklovog vremena, demokratija je u Atini ukinuta. Između ostalog, zbog raspojasanog podmićivanja, odnosno – korupcije.

U starom, Rimu, politički život određivale su razlike u klasama. Patriciji (bogataši) i plebejci (siromašni). Kao što se lako može pretpostaviti, ovi drugi bili su brojniji, ali sa znatno manje predstavnika. Inače, izraz kandidat potiče iz vremena antičkog Rima. Ko je očekivao da zauzme određeni položaj u javnosti (politici) trebalo je da nosi belu togu (candidus – na latinskom, blještavo belo). Naime, bela boja bila je simbol poštenja, nevinosti, pa tako i toga candida.

Preskočimo gvelfe i gibeline, vigovce i torijevce, te recimo da su neke od prvih modernih evropskih partija bile socijalističke partije nastale u Nemačkoj i Italiji. Socijalisti su uglavnom bili seljaci i radnici i tražili su bolje uslove za rad. Sedišta partija postala su mesta okupljanja. Izbori su predstavljali samo vrhunac burnog političkog života. Taj život nije bio lišen ni materijalne strane – novčanog dobitka. Počele su da se izdaju članske knjižice. Jer, nije bilo nevažno koliko određena partija ima članova. Bilo je potrebno da veliki broj ljudi stalno bude aktivan i doprinosi uspehu svoje partije.

Međutim, od tog vremena, stvari su se promenile. Prema mišljenju sociologa, uskoro će se govoriti o velikoj krizi političkih partija. Ruku na srce, političke partije jesu rešile probleme velikog broja ljudi (pre svega, partijaca!), ali najveći broj tih istih članova uopšte ne pokazuje suštinsko zanimanje za politiku! Jer, iskorišćena u lične svrhe, partijska politika ljude (ne i vođe) – prestaje da zanima.

Escajg generacija SCHNELLFICKEHOSE: Generacija escajg Pipači knjiga (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Pipači knjiga Voćni kup (foto izvor: google images) Žena na ivici nervnog sloma: Voćni kup Kiša (foto izvor: google images) Ivan Tokin: Kiša