Lažna velika pijanistkinja (rad Slavka Krunića)
U VAZDUHU · kolumna

Priča koja sledi, govori o bolesnoj ljubavi prema muzici i želji da se po svaku cenu dosegne slava. U toj želji, nesuđeni umetnik, pribegava laži. Da bi priča bila potpuna, nju uokviruje ljubavna veza muškarca i žene sklonih da zamišljaju, a pre svega da izmišljaju. Istina i laž u vreme uspona informacionih tehnologija.

Priču započinjemo od sredine, od 1989. godine kada u Rojstonu, gradu na istoku Engleske, u posetu gospodinu Vilijamu Baringtonu Koupu stiže posetilac iz Nemačke. To je Ernst Lumpe, poklonik muzike, diskofil. Bari, kako zovu Vilijama Baringtona, oženjen je pijanistkinjom Džojs Hato koja predaje klavir u školi za devojke. U sobi na spratu Bari ima studio za snimanje, budući da je muzički producent, dizajner zvuka. U prizemlju kuće nalazi se koncertni klavir i tu Džojs daje privatne časove. Bari Koup, pušta gostu snimak Trećeg klavirskog koncerta Sergeja Rahmanjinova.
„Kako vam se dopada? Ovo svira Džojs, moja žena“ – kaže s ponosom domaćin.
Lumpe je oduševljen. Međutim, trenutak docnije, Bari Koup će ga razuveriti:
„Šalio sam se, to je Andrej Gavrilov “ – kaže uz smeh. Potom mu pušta drugi snimak, ali istu kadencu, ovoga puta u izvođenju Džojs Hato. Gost je očaran. Bari mu priznaje da je njegova žena bolesna od raka već dvadesetak godina i da je prestala da nastupa, već je samo snimala ploče.

Kada se vratio u Nemačku, Ernst Lumpe počeo je da dobija pakete iz Engleske. Bili su to stari snimci Džojs Hato: Šopen, List, Mocart. Prolaze godine. Došlo je doba interneta. Ljudi se okupljaju na globalnoj kompjuterskoj mreži i ćaskaju o različitim stvarima. U jednom kvizu, Lumpe postavlja neobično pitanje. Ko je od pomenutih pijanista snimio mnogobrojna klavirska dela? Niko od muzičkih znalaca sa svih strana sveta nije pogodio da je taj muzičar skrivena Džojs Hato. Diskografska kuća Concert Artists iz Rojstona počela je da objavljuje ploče pomenute umetnice. Ono što kao bolesnica nije više mogla da pokaže na koncertu, Džojs Hato izvela je u studiju. Poput slavnog Glena Gulda.

„Čarobno izvođenje!“ , pisali su muzički kritičari. Džojs je ubrzo počela da daje intervjue. Kratko rečeno, otkrivena je genijalna, sada već 74. godišnja pijanistkinja, decenijama nepoznata muzičkoj javnosti

Bilo je više nego čudno što niko nije čuo za nju, jer je svirala odlično i to doslovce – sve! Toliki repertoar nije se mogao uporediti ni sa jednom pijanistkinjom iz istorije klavirske muzike. U bostonskom „Globu“ 2005. godine objavljen je razgovor sa Džojs Hato, iz pera kritičara Ričarda Diera koji je nazvao „verovatno jednom od najvećih živih pijanistkinja, a o kojoj bezmalo niko nikada ništa nije čuo“. On je naglasio da umetnica ne izlazi u javnost jer četvrt veka vodi borbu s teškom bolešću. Bolest je njenom sviranju dala onu treću dimenziu, smatrao je kritičar.

Pohvale su stizale sa svih strana: hvalospevi su objavljeni u uglednim časopisima. Nazivali su je navećim muzičkim otkrićem poslednjih osamdeset godina. Onda je stigla vest da je 29. juna 2006. godine preminula Džojs Hato. Imala je sedamdeset sedam godina. Pijanistkinja je sahranjena u Kembridžu uz najveće počasti. Nikolas Kuk i Kreg Sap, obojica britanski muzikolozi, napisali su u međuvremenu naučni rad o Šopenovim mazurkama u tumačenju Džojs Hato.

Na drugom kraju sveta, u Njujorku, Brajan Ventura, nesuđeni pijanista, inače zaposlen već godinama na Vol Stritu, stavio je novi CD sa Džojsinim izvođenjem mazurki u svoj računar. Bio je povezan sa internetom i bazom podataka snimljenih CD-ova. Čim je stavio Džojsin snimak u mašinu, kompjuter ga je obavestio da je to zapravo CD Eugena Inđića. Ventura je zatim stavio disk sa Listovim Transcendentalnim etidama. Ispostavilo se da je to snimak mađarskog pijansite Lasla Šimona (1948.). Čitava priča o neverovatnoj karijeri Džojs Hato i njemu se odjednom učinila čudnom.

Ispostavilo se da je i treći kompakt disk lažan: naime Treći koncert Rahmanjinova svirao je Jefim Bronfman. Gospodin Ventura, kao poslovni čovek, poslao je ishod svojih istraživanja urednicima časopisa Gramofon i Klasiks tudej jer su njihovi muzički kritičari svojevremeno svesrdno pohvalili sviranje Džojs Hato. Uredniku je smesta bilo jasno šta se dogodilo. Jer, nijedan čovek ne može do tako sitnih pojedinosti da podražava drugog muzičara. Da bude još smešnije, kritičari Gramofona dali su lošu ocenu kompakt disku Jefima Bronfmana, a Džojs Hato ocenjena je kao otkriće, savršenstvo!

Iznenađenje je bilo potpuno kada su shvatili da snimak Drugog klavirskog koncerta Johanesa Bramsa ne izvode Džojs Hato i izmišljeni dirigent, već slavni Vladimir Aškenazi sa Bečkom filharmonijom! Kakva neverovatna laž i kakva strašna drskost! Džojs Hato je zapravo bila osoba koja je izmislila veliku pijanistkinju Džojs Hato. U tome joj je bio od pomoći muž Bari. On je montirao tuđe snimke predstavljajući ih kao snimke svoje žene, velike umetnice.

Zbog čega su se odlučili na takvu prevaru? Da li je Džojs umrla srećna, misleći zaista da ona svira kao Vladimir Aškenazi? Možda su to učinili radi osvete, jer Džojs svojevremeno nije bila primljena na Kraljevsku muzičku akademiju. Ispostavilo se da su Bari i Džojs bili više nego čudni ljudi. Nisu imali prijatelje. Osim toga, od detinjstva, Bari je bio sklon lažima. Na primer, predstavljao se kao Jevrejin, iako to nije bio. Umislili su da su oni zapravo najzad pronađeni blizanci. Imali su osećaj da jedno o drugom znaju sve. Tako je zajednički plod njihove mašte najzad „oživeo“. Bila je to neverovatna, lako uočljiva laž koja je mogla svakog trenutka da bude otkrivena. Pa ipak, toliki ljudi su u nju poverovali! Muzikološko neznanje na stranu, možda im je bilo draže da i sami zamišljaju bajku o skromnoj velikoj pijanistkinji. Ispostavilo se da toj bajci nedostaje srećan kraj, kao i mnogo toga još.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Koga čekate? Ana Vučković i njena mama Žena na ivici nervnog sloma: Baby friendly Bob Živković Peglanje Pouke iz prošlosti: Peglanje nije robija Rđava Marija (rad Slavka Krunića) Pouke iz prošlosti: Kletva crvenokose · · · ·