Siroče na grobu
U VAZDUHU · flešbek

Kada biste se našli u nekoj galeriji prepunoj najvećih remek-dela slikarske umetnosti, Predićevo „Siroče na majčinom grobu“ zaokupilo bi svu vašu pažnju. Prizori ljudske bede i nemoći oduvek su snažno pokretali duhove; zanemarili biste moćne istorijske kompozicije velikih formata, živopisne pejzaže i izazovne aktove; zastali biste, posmatrali je u nemom saosećanju, uporno pokušavajući da nađete odgovor na pitanje zašto život nekome uzima, a nekom daje previše. Odgovor verovatno ne biste dobili, ali biste galeriju napustili kao bolja osoba…

Godine 1886, nakon povratka iz Beča, gde je studirao i asistirao svom profesoru, Uroš Predić je došao da provede jedno vreme u Beogradu. To se desilo neposredno nakon boravka u Pančevu gde je ostavio traga kao veoma spretan portretista. Beograđanima nije trebalo mnogo vremena da shvate kakvog umetnika imaju u svojoj sredini, pa je već 1888. godine imao tu čast da priredi svoju prvu izložbu u Građanskoj kasini. Ovaj uspeh doneo mu je mnoštvo novih narudžbina, pa je materijalno obezbeđen mogao da se prepusti temama koje su ga lično zanimale. Upravo tih dana svog velikog uspeha, našao je inspiraciju u pesmi Smrznuto dete mađarskog pesnika Jožefa Etveša i ubrzo stvorio sliku Siroče na majčinom grobu, koja će u narednom vremenu postati jednim od najprepoznatljivijih dela srpske likovne umetnosti.

Kada je bila završena slika nikoga nije mogla ostaviti ravnodušnim, a čitav prizor izazivao je veliko saosećanje, koje se uvećavalo poniranjem u detalje ovog dela. Sumoran ton slike pojačan je zimskim dobom i prizorom groblja kao staništa smrti. Priroda je mrtva, zemlja smrznuta. Jedini znak života su dve ptice na drvetu. Svežu raku prekrio je sitan sneg, bezimeni krst je nemarno poboden u zemlju. Dete leži pored počivališta svoje majke, ogrnuto pokrivačem. Pretpostavimo da nakon njene sahrane nije moglo provesti noć u pustoj kući i da se tako našlo na groblju. Bledilo njegovog lica i beživotna boja usana upućuju da je preminulo od hladnoće…

Uobličavanjem ove teme, Predić je objedinio dva snažna osećaja koja su činila njegov duhovni svet: ljubav prema deci i prema svojoj majci za koju je bio veoma vezan. Ova dva osećanja snažno su nadahnula njegovo umetničko pregnuće, i na kraju je stvorio sliku koja će snažno uticati na druge i konačno ukazati na jedan od gorućih problema u tadašnjem srpskom društvu. Kasnije će u svojim memoarima ostaviti sledeći zapis: „Sa koliko ljubavi prema poslu, sa koliko strpljenja i svestrane pažnje umetnik mora da proučava sredinu u kojoj živi i kojoj treba svojim trudom da doprinese i svoj deo“.

Poput slike Vesela braća, žalosna im majka, koja je kritikovala pomamu za alkoholom, Siroče na majčinom grobu kao da je imalo nameru da ukaže na problem napuštene dece i ukori nemaran odnos države prema njoj. Ovaj problem bio je sve uočljiviji nakon ratova kada su mnoge porodice ostajale bez muževa i očeva, a majke umirale usled teškog života i siromaštva. U to vreme napuštena deca su preplavila ulice Beograda. Okupljala su se ispred stare crkve Svetog Marka, a živela od milostinje ljudi koji su dolazili u crkvu i groblje na prostoru današnjeg Tašmajdanskog parka. Deca su predstavljala veliki problem, ali i socijalnu grupu iz koje su se regrutovali kriminalci. Stoga je 1879. godine došlo do osnivanja „Društva za sirotu decu“, ali je ono zavisilo od pojedinaca, dok je država uskratila svoju podršku. Problem je ostao, a Uroš Predić je, poput svojih civilizacijski i društveno odgovornih savremenika želeo da ovim delom snažno progovori o ovom problemu. Jedan od takvih savremenika bio je viceguverner Narodne banke Marko Stojanović koji je na beogradskim ulicama snimio fotografiju izražene sugestivnosti, oslovivši je Besprizorna devojčica sa ulice.

Predić je uporedo sa Siročetom radio i na Hercegovačkim beguncima, još jednom antologijskom delu srpskog slikarstva koje za temu ima ljudsku bedu. Obe slike su bile dovoljno reprezentativne da naredne godine predstavljaju Kraljevinu Srbiju na velikoj međunarodnoj izložbi u Parizu. Slike je otkupio lično Mihajlo Pupin, a zahvaljujući njegovom velikom patriotizmu danas se obe nalaze u našoj sredini. Naime, kao što je država bila nemarna prema sirotoj deci, isti problem je bio i sa njenim odnosom prema kulturi. Kada je jedan američki muzej iskazao interesovanje da otkupi ove slike, srpska kulturna javnost je apelovala na državu da je neophodno da se nađu u nacionalnom muzeju i da stoga ona treba da odvoji sredstva za njihov otkup. Kraljevina Srbija nije reagovala, ali Mihajlo Pupin jeste. Otkupio je oba dela, da bi ih pred kraj života poklonio Narodnom muzeju u Beogradu gde se i danas nalaze u okviru legata koji nosi njegovo ime.

Moć istinskog umetničkog dela je zapravo u njegovoj sugestivnosti i sposobnosti da nam rasvetli ono što razum ne može suvim činjenicama i beživotnim brojkama. Od samih početaka civilizacije umetnost je bila jedan od ključeva pomoću kojih je čovek pokušavao da dokuči velika pitanja svoje egzistencije. Za čoveka koji se ne libi da razmišlja o ovim pitanjima (a moderan čovek uporno beži od njih utapanjem u prozaičnu zabavu), umetnička dela nikada nisu bila samo puki dekor koji popunjava prazninu nekog zida. Od prikaza u praistorijskim pećinama, preko katarzične antičke tragedije do socijalno angažovanе umetnosti modernog doba, ona je uvek težila da donese utehu, pročišćenje i poruku, poruku skrivenu iza slojeva boja, reči, pokreta i oblika. Uroš Predić je upravo na ovim postulatima gradio svoj umetnički svet, pa prema tome, Siroče na majčinom grobu nije samo jedno od najprepoznatljivijih dela koje je iznedrila slikarska umetnost na našem podneblju, već i živi dokument vremena u kome je nastalo i veliki dokaz plemenitosti onoga ko ga je stvorio.

lady-1386213_960_720 Fotografije koje su uzburkale javnost Beograd Porekla naziva beogradskih naselja (prvi deo) photo-1513596846216-48ae70153834-cover 7 predviđanja koja su se pokazala katastrofalno lošim love_ Filozofi o ljubavi · ·