Naslovna fotografija - Kineskinja, rad Jelene Bibić
U VAZDUHU · retrovizor

U umetničkoj galeriji Stara Kapetanija, osnovanoj 1985. godine, u proseku se održe dvadeset tri izložbe godišnje, koje poseti više od 25 000 zaljubljenika u umetnost. Galerija se nalazi na najlepšem delu Zemunskog keja, na kom je, uz dozvolu vlasti, izgrađen parking.

Pri pomisli na to, uvek se setim reči Oskara Vajlda koji je, opisujući cinike, izjavio da su to ljudi kojima je poznata cena svega i vrednost ničega. Razlika je u tome što je cinizam današnjice postao odlika intelekta – poslednja uteha za sve koji nemaju novca, ali su duboko dirnuti potezima ljudi koji zbog njega gaze preko svega što je od neprocenjive vrednosti.

Ne znam kada je tačno do toga došlo u Zemunu, iako u njemu živim više od deset godina. Znam samo da je snishodljivost s kojom se Zemun tretira uporna i očigledna. Nedavno su u naselju osvanuli bilbordi koji na više lokacija predstavljaju dva sladoleda. „Ej, ne možeš tako šaren u Munze!“, poručuje kornet. „Šta si ti, neki kornet konza?“, odgovara trobojni sladoled.

Zemun je, dakle, po mišljenju mnogih, mesto u kom nema prostora za toleranciju, individualnost i raznolikost. Mesto koje ponosno istrajava kao poslednja geto oaza rasula iz devedesetih, bez ukusa, kulture i obrazovanja. Jer, ako na sebi imate više od dve boje, predrasuda kaže da ćete u Zemunu biti dočekani s pitanjima i pogledani mrko. Sladoled na štapiću se zato cinizmom brani od zatucanih stavova ravnoglavog korneta.

Sve se to dešava dok u Staroj Kapetaniji traje tradicionalna Prolećna izložba, na kojoj se do 13. maja mogu videti dela 27 autora. Njihove slike, akvareli, fotografije, crteži i drugi radovi nikada neće završiti na bilbordu. Pitanje je, zapravo, da li bi uopšte veća vidljivost stvaralaca koji su rođeni u Zemunu, ili su na drugi način povezani s njim, bilo šta promenila. Ljudi vole da vide samo ono što žele da vide. Lakše je živeti na taj način i šetati linijom manjeg otpora.

Negde se na tom putu ograničenosti Zemun ustoličio kao nekakav centar divljaka, koji ne trpe ništa osim sebe samih. Pristalice te ideje ne zanima što Zemunci, zajedno sa članovima Društva likovnih i primenjenih umetnika, vrednuju i prepoznaju razlike unutar grupe. Ne zanima ih što toliko mnogo stanovnika ovog starog naselja ohrabruje i naglašava moć izbora. Poput izumrlih cinika Oskara Vajlda, ljudi koji Zemun vide nekim svojim očima, u moru nagrađenih i angažovanih pilje samo u pojedince koji poruke ostavljaju na zgradama i trude se da izvuku korist od jednog od najlepših delova grada. Zanemaruje se da je samo jedna budala sa sprejom dovoljna da se naruže čitavi kvartovi i da dugotrajno loša politika nikada nije i neće činiti zemunsko proleće.

Oni koji zaista vole srce i dušu Zemuna drugačije razmišljaju. Jeftine poruke sa bilborda za njih su uvredljive, jer ne predstavljaju pravo stanje stvari i potencijal koji se krije u senci Gardoš kule. Da li to znači da Zemun nije konza? Ne, samo da je konza iz potpuno drugačijih razloga od onih koji nam se nameću. Prošetajte zato do Stare Kapetanije. Videćete mnogo boja. Ako ne stignete, delić spektra imate u foto-galeriji koja sledi. I ne zaboravite – ono što je umetnik započeo, publika dovršava.

Hamsa, Saša Montiljo, ulje na platnu 2017.Otvori galeriju
Alvirović i Katić Mirko Alvirović i Kamenko Katić: Pamtićemo ih… Naslovna fotografija - (foto Andy Gotts) Fenomenalno prijateljstvo Ijana Mekelena i Patrika Stjuarta Prijateljstvo Zbog čega je teško imati nova prijateljstva nakon tridesete? ex-yu-reklame-ex-yu-potrtal-660x330 10 najlegendarnijih reklama iz SFRJ · · ·