bgd
U VAZDUHU · kolumna

Uvek se začudim nad činjenicom kako ljudi vide sebe, a kako ih vide drugi ljudi. Još od one čuvene „Dove“ reklame, u kojoj ljudi opisuju sebe, a stručnjak za portete ih na osnovu toga crta, a onda oni posle plaču, u neverici da su sebe tako opisali, jasno je da svi imamo iskrivljenu sliku o stvarnosti. Dakle, niko ne vidi baš dobro, a svi misle da vide najbolje.

U tom smislu, često imam problem šta da odgovorim na pitanje stranaca kakvi su Beograđani? Ko su uopšte Beograđani? Kako to ustanoviti? Kako prebrojati krvna zrnca? Imam utisak da se već decenijama vodi ta bitka ko je zaista odavde i po kojim kriterijumima neko zaista može da kaže da je iz Beograda, a da se još nismo došli do tačnog odgovora. Elem, ajde da zamislimo da su svi koji žive u Beogradu Beograđani. Meni je to nekako najlogičnije. Ko je došao odakle, to nije važno. Kao što svako od nas ima neku određenu predstavu o tome kakvi su Parižani ili pak stanovnici Milana, Njujorka tako sigurno postoji neka slika o Beograđanima, koja čini mi se uopšte nije loša. Obično kažu da smo „topli“, gostoprimljivi, da hoćemo da pomognemo i ono što kažu „frendli“. Tako nas vide ljudi koji dođu da se provedu, pojedu, popiju, obiđu Titov grob, Kališ i odu odavde u svoju realnost i kolotečinu. Međutim, pitam se kako mi vidimo sami sebe, kako se vi osećate na ulici, da li vam izgledamo dobronamerno, nasmejano i dobronamerno? Ili je problem u tome da ne gledamo kako treba.

Ima to neko nepisano pravilo, ne znam ko ga je izmislio, koje sam odavno primetio, a to je da Beograđani najviše vole da igraju toplo-hladno. Postoje situacije u kojima upoznate neku osobu, nebitno sasvim, prijatno pričate i sve i pomislite da ste ostvarili kontakt bilo koje vrste i onda sutradan, na ulici u prolazu – ništa. Kao da se nikada niste videli. Kao da ste potpunio neznanci. Taj čudni fenomen durenja i čekanja „ko će kome prvi da se javi“ odomaćen je do te mere da se na to gleda kao na sasvim prirodan tok stvari. U smislu, naviknite se na to što pre, jer tako funkcionišu stvari. I tako postoji galerija likova sa kojima sam se upoznao bezbroj puta kao da je prvi put ili sam se ćutke mimoišao sa ljudima sa kojima sam sedeo za istim stolom. Taj čudnovati običaj u kome se svi zajedno pravimo ludi, igrajući se toj izmišljenog „love-hate“ odnosa mi možda najbolje opisuje Beograd. Čudno je to kako svi znaju sve, dobro poznaju svakog, blejali su sa svima, a zapravo u glavama su samo uspešno uzgajali površne predrasude, udarajući jedni drugima etikete i gurajući sve u određene fioke. Kao da je svakome u ovom gradu dodeljena određena uloga i nema druge, tako ćemo da se igramo do kraja života i da se nemo gledamo dok prolazimo jedni pored drugih. Nadobudni, nosevima parama nebo, okrećemo glave u pravcu izloga, prelazimo na drugu stranu ulice, dok se između nas svih odvija neki život. Ne znam, možda je tako u svim gradovima, jer ljudi su valjda isti svuda. Ne treba gajiti nekakve iluzije da je negde drugo mnogo bolje nego ovde, treba se truditi popraviti sebe i ne padati na trendove koji ubijaju sponatanost i ljudskost. Ne čakajte da neko drugi to uradi za vas, iznenadite okolinu i promenite sliku očekivanog sopstvenim primerom. Imam osećaj da te malene borbe, zaista menjaju sve(s)t. A i zbližavaju ljude.

Usedelice (slike Slavka Krunića) Pouke iz prošlosti: Usedelice, odavno slobodne! Pomorac Draga Nadice: Nervozni pomorac Čovek i suze (foto: google images) Žena na ivici nervnog sloma: Čovek i suze Tokin kolumna "Ljudi" Ivan Tokin: Ljudi · ·