JORDAN (Prozor u dvorište)
U VAZDUHU · kolumna

Ništa nije onako kao što izgleda. To stalno zaboravljam, iako sam se milion puta uverio da je tako. Ali, bukvalno šta god mislili o nekome, verovatno je pogrešno. Možete da budete sigurni koliko hoćete, prava istina skoro da nikada nije onakva kakvom je zamišljamo. Ljudi su tajne, a naše misli samo puste želje havarisanog mozga da je neko takav kakvim ga „vidimo“ u svojoj glavi.

Krećem se tromo, gotovo bez trunke života u sebi i prilazim šalteru pasoške kontrole. Pospane oči policajca gledaju kroz mene, jasno mi je da me uopšte ne primećuje, jedino je važno da slika u pasošu poklapa sa onim što vidi. Međutim, nije ni svestan da ne ličim na sebe i da ispred njega stoji neka sasvim druga osoba. Doduše koja liči na onu iz zvaničnih dokumenta. Ponekad mi se čini da neka osećanja s kojima se probudimo tog dana određuju naš fizički opis. U zavisnosti od količine tuge ili sreće u nama, međusobno se lakše ili teže raspoznajemo. Tačnije na licu se vidi sve. Čak se i kroz one koji misle da ih štiti poker fejs probija ceo unutrašnji svet i ofira ih sa zadovoljstvom.

U djuti fri šopu pokušavam da pronađem artikl u onoj vrednosti koliko mi je ostalo evra u kovanom novcu. To shvatam kao neki lični vid meditacije pred poletanje aviona, simpatična igra u kojoj je jedan od glavnih kriterijuma da se ne sme kupiti bilo šta, već nešto što mi ipak u tom trenutku treba. Ne mogu da kažem, igra je dosta teška i komplikovana, naročito ako vam je do poslednjeg boardinga ostalo manje od pola sata, a nalazite se na nekom aerodromu sa neralno visokim cenama, koje zapravo neodoljivo podsećaju na iste one izvan fri teks prostora. Oko mene se uglavnom vrzmaju preterano, a opet oskudno obučene žene, prelivene debelim slojevima pudera i okupane tonom sladunjavih parfema. Dok nakit na njima zvecka poput oružja na ratištu, ne mogu da ne primetim da skoro svaka nosi Tom Ford sunčane naočare. Zanimljivo mi je da ni posle toliko godina tranzicije, užasa i vrhunskog siromaštva, naši ljudi i dalje imaju tu potrebu za pokazivanjem jeftine skupoće, uprkos činjenici da kod kuće nemaju leba da jedu. Zamišljam da je Tom Ford sa mnom, da mogu da ispratim njegovu reakciju kada izbliza ugleda svojih ruku delo na licima tih žena koje su se svog para domogle uz pomoć lokalnog lopova kome tepaju šaner.

Sa zvučnika dolazi obaveštenje da avion kasni više od sat vremena, te ubrzo menjam svoje potrebe u igri „potroši evre“ i shvatam da mi je u tom trenutku najkorisniji alkohol. Brojim preostali novac i pružam ga ženi na kasi, nestrpljiv da otvorim flašicu rozea i smirim se bar malo. Nesvesno sedam pored poznanika koji ima isti problem kao i ja, s obzirom da smo na istom letu. Poznajem ga površno, više znam neke tračeve, ali uvek se ispostavi da ljudi preuveličavaju, bez obzira da li govore lepo ili ružno o nekome. On deluje traumatizovano, gotovo da mu se celo telo trese, jer je protekle dve nedelje proveo kao reditelj na mukotrpnom snimanju reklame, bez minuta odmora. Logorejično objašnjava sve apsurdnosti tog projekta, dok ja i dalje merkam flašu iz moje kese. Doduše, slušam ga pažljivo i pomalo sam zavidan što on sa toliko godina ima priliku da radi takav važan posao, koji mu je na kraju izašao na nos, ali svejedno. U njegovim godinama jedva da su me puštali da učestvujem na brejnstormingu i budem ravnopravan sa svima. Međutim, naša porodična stabla se razlikuju i meni njegov život u tom trenutku izgleda lepše i bolje, od života kakav sam ja imao. Pomišljam da je to nepravda života i otvaram flašu rozea da ga podelimo.

Dok pijemo mlako vino iz kartonskih čaša, kiša počinje snažno da pada, baš kada mi pada na pamet misao koja mi popravlja raspoloženje – ništa nije onako kao što izgleda. Ponavljajte to sebi i biće vam lakše. Provereno.

Žene u kuhinji (foto: google images) Žena na ivici nervnog sloma: Beogradska vinjeta Posveta Kromvelu SCHNELLFICKEHOSE: Predgovor Kromvelu Čisto Ivan Tokin Ivan Tokin: Čisto Svadba Pouke iz prošlosti: Prevrni pamet, pa se udaj!