Atelje 212 (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Kada sam došao u Beograd 2001. godine nisam znao skoro nikoga. Sada znam dosta ljudi. Baš dosta, možda i previše. To je možda najveći kapital koji imam, pored uspomena koje čuvam u glavi. Sećam se dobro, došao sam vozom, kušet kolima sa šest ležajeva i pentijumom četvorkom u krmači. Kada sam sišao na železničkoj stanici, bilo je prelepo, septembarsko jutro, najlepše godišnje doba u ovom gradu.

Dočekala me je tišina, miris kifli iz obližnje pekare i prodoran glas kolportera. Za mene je to već bio velegrad.

Ubrzo sam počeo da živim i da se radujem što se vozim gradskim prevozom, koji danas prezirem. Smatrao sam to simbolom metropole – vožnju s nepoznatim i raznolikim ljudima. To me je činilo srećnim, da promatram svakojake fizionomije, zapuštene i sređene ljude, namrštene i zamišljene, gomilu sveta koji je stisnut na jednom mestu. Postojao je taj jedan broj autobusa, broj 67, ne znam da li je to više isto, ali on je jedino vozio direktno do mog fakulteta i išao je bukvalno svake prestupne godine. Znam da smo svi mrzeli to uporno čekanje na Zelenom vencu da se pojavi taj fantomski autobus kojim se voze „posebne“ duše.

Voleo sam da tumaram gradom i blenem u zgrade. Zamišljao sam tako da živim u nekom od stanova gde je gorelo svetlo, a kroz zavese se provideo enterijer. To je najčešće bila ona zgrada od crvene cigle, preko puta Ateljea 212. I dan danas, kada prođem tuda, maštam da bih tu kupio stan, da dobijem sedmicu na lotou. Međutim, sve je ipak nekako povezano.

Kada me je stric prvi put doveo u Beograd, imao sam 14 godina. Bilo je hladno, nekoliko stepeni ispod nule, tražio sam da me vodi da vidim kip Zorana Radmilovića kao Kralja Ibija. Sećam sam jedne fotografije iz novina, koju sam gledao kao jako mali, bila je to upravo ta statua i bio sam fasciniran time, kao da je neko svetsko čudo, zato sam od celog Beograda tražio da vidim samo to.

Zato nije slučajno da sam na tom mestu, baš tu, doživeo da sretnem jednu od najlepših Beograđanki koju poznajem. Čak i posle ovoliko godina, nisam uspeo da doživim nešto takvo, kao susret sa njom. Kao da je juče bio, sećam se, njenog izlaska iz taksi vozila. Sedeo sam u obližnjem kafiću i kroz prozor sam promatrao tu osobu koja je tada izrazila veliku želju da upozna mene, čoveka sa 19 godina. Najpre njena majka, a kasnije i ona, bile su fascinirane mojom pojavom, iako je meni to tada izgledalo gotovo nemoguće. Ko bi mogao da bude zainteresovan za nekog poput mene, zaboga? Zašto? Međutim, to je bila ona – Borka. Izlazila je iz automobila, poput filmske zvezde, u bundi, sa licem koje se ne zaboravlja. Ličnost. Kretala se lagano, bez žurbe, opuštena i sigurna u svaki korak. Imao sam tremu od nepoznate osobe koja ima toliku želju da me upozna, ali već nakon nekoliko trenutaka sav strah u meni je nestao, jer sam shvatio koliko me razume. Tada nisam ni bio svestan činjenice da upoznajem nekoga ko je zaista građanin sveta, osoba koja ima toliku širinu da razume ama baš sve. Koja ne mrzi, koja ne pripada, koja je zaista slobodna i anonimna, koju retko ko ima privilegiju da poznaje. Dobri duh iz boce.

Mislim da je teško takvu osobu opisati rečima, a ne zagaziti u vratolomnu patetiku i biti razuman. Sagledati njenu pojavu hladne glave. Borka je, siguran sam, onaj nekadašnji Beograd, koji umire, koji je možda, već sada izumro, onaj deo grada za kojim svim patimo. To je onaj zdravi deo tela, jedva preživeli, preostao od silnog tumora koji je zahvatio ovaj grad. Svaki put sa istom radoznalošću slušam priče kako se živelo nekada, ko se s kim družio, kako je bilo dobro, kako nije bilo ovako. Ako bih ikada imao prilike nekome da pojašnjavam kako izgleda kosmopolita, onda bih samo tom nekom dao njenu adresu. Siguran sam, već na prvi pogled, sve bi mu bilo jasno. Već posle prve čaše vina i komada sira.

Nakon nje, upoznao sam još puno ljudi koji od ovog grada prave velegrad. Nije Borka jedina, fala Bogu. Ona je samo dokaz da se takva iskrenost i autentična ljudskost pronalaze samo ukoliko imate potrebu da ih zaista i pronađete. U tom slučaju, takvi sudari vrede milion dolara. Ostalo je neprepričljivo.

Gistro priče Gistro priče: Najlepša devojka u Marinkovoj bari Stari Beograd (foto izvor: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Da li postoje stvari koje (više) ne postoje? Pas (foto: Pixabay) Ivan Tokin: 14 puta Laki Zamislite želju (Foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Zamisli želju · · · ·