Burna tišina - Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Svakog jutra ulazim u isti broj voza, na istoj stanici. U proseku čekam tri minuta da prevoz dođe po mene i da iznova zakoračim u realnost. To je onaj momanat kada svi putnici sa platforme prelaze u novu dimenziju, vagon koji ih odvozi u pravcu bezgranične rutine koju obavljaju svakog dana. Za neke je to posao od devet do pet, za neke odlazak na fakultet, lokalnu cvećaru ili poseta frizeru, a za većinu njih, vraćanje iz noćnog provoda. Berlin zaista živi 24 sata i skoro da se ne prepoznaju smene dana i noći, jer ako bi vam odeća bila odrednica za to, ovde ne biste znali u kom delu dana se nalazite.

Skoro svi imaju slušalice na ušima, poput robota koji dobijaju navigacije iz kontrolnih soba kuda da idu. Zagledani u daljinu, s pogledom očajanja i prikrivenog straha šta bi moglo sledeće da se desi, sede mirno u vozu, posvećeno čuvajući lični prostor. Uvek se pitam šta svi ti ljudi slušaju, krišom ispitujući njihove ekrane u želji da proverim da li sam u pravu u svom fantaziranju. Kako to obično biva, istina se krije u neočekivanim odgovorima, te tako bez ikakvih predrasuda poslovna žena može da sluša najtvrđi tehno, a istetovirani momak od glave do pete audio knjigu za samopomoć. Zamišljam tako kako svi u vozu u stvari imamo isti materijal koji nam u uši trpa neke budalaštine poput: „sutra će biti bolje.“

Još se nisam navikao da ne primećujem da sudar različitosti na jednom mestu. Poputno mi je neverovatno da se svaki put jednako iznenadim kada vidim čoveka koji pije unuče votke u osam ujutru, a neko pored njega ljušti korodiranu bananu iz kutije za užinu. Nekome su zenice raširene od sinoćnje žurke, a neko nije mogao da zaspi od silnih problema. Neko pokušava da pronađe put na aplikaciji za prevoz, a neko pregleda asortiman novih glava na Tinderu, nesrećnoj aplikaciji za zaljubljivanje. Neko je utonuo u knjigu od 300 strana, a neko visi na make up blogu, pregledajući kratki video koji u kratkim crtama objašnjava kako se senče obrve ili tako nešto. Neko igra sudoku, a neko slaže perle na brojanici. I tako, svi zajedno, ujedninjeni jedino oko pravca u kom se voz kreće, ljudi putuju iz tačke A u tačku B. Imam utisak da bi se nešto i promenilo da postoji neki zakon da mora da se priča sa osobom koja sedi pored tebe ili preko puta. Čisto ono „kako si, šta ima, hoće li kiša.“ Ovako, poput neke slike s televizije, stavljene na mute, niko zapravo nikog ne čuje. Sa slušalicama duboko gurnutim u ušne školjke, postali smo gluvi. Jedino što nam je još ostalo je govor tela, koji ruku na srce, više niko i ne prepoznaje. Čini mi se kada bi nekom i pozlilo, niko ga ne bi čuo, jer je svako u svom filmu i „svojim problemima“.

A onda voz iz podzemlja katkad izađe na svetlost dana. Zavije na nekoj od okuka, mostu ili nadvožnjaku, kao u filmovima Vima Vendersa, pa imate osećaj da ste statista i da vas iz nekog ugla vreba kamerman. Osim sigurnosnih kamera i ekrana koji emituju kratke vesti i najstupudnije reklame, zapravo nema nikakve magije. I dalje se odvija život u kome vam nude da za 80 evra donirate spermatozoide ili da se besplatno testirate na HIV virus. Šta vam je draže. S vremena na vreme neko se ogledne u prednjoj kameri, poslednji trenutak da se proveri da li je sve na svom mestu, a neko se trgne iz sna u želji da ipak ne propusti stanicu na kojoj treba da izađe.

Iz nekog razloga volim prevoz u Berlinu iako je mnogima gadno da silaze u hodnike podzemlja. Pored pacova i neprijatnih mirisa, u njemu se ogleda utroba ovog grada koji burno pulsira iz minuta u minut. U samo jednoj vožnji možete da vidite gotovo sve, destilovanu esenciju od koje nastaje ta omamljujuća energija, od koje vam se stvaraju pejzaži u magli. Poput pustinje koja kreira fatamorgane u glavama, ovde imate utisak da ništa nije realno i da neprekidno sanjate, u nemogućnosti da čujete alarm koji ste sasvim sigurno navili, pre nego što ste sklopili oči.

Travnjak Ispovesti uživaoca pop kulture: Svetsko prvenstvo i ja Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Enciklopedije Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U strahu su velike oči Tokin Minus jedan Ivan Tokin: Minus jedan · ·