Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Gde god da odete, u Ameriku, Evropu, Australiju ili Tunguziju, svuda vlada ista boljka: nema dovoljno ljubavi. Usamljenost već uveliko nagriza pragove širom planete, kao vlaga podrume na Dorćolu. Retko da iko više flertuje, jer ima nešto važnije u telefonu.

Pogledom se skoro više ne traže ničije oči, već najbliža online osoba u blizini, na nekoj od dating aplikacija. Gotovo da smo prestali da komuniciramo jedni sa drugima, jer ko zna zašto nas neko nešto pita. Možda je baš to potencijalni bombaš ili serijski ubica. Ludak ili neki paćenik. Zapravo, najsigurniji smo kada smo sami.

Sada kada imam dosta slobodnog vremena, mnogo više gledam oko i ispred sebe. Kada bacite oko na bilo koji uobičajeni berlinski kafić u kome vam pre nego što naručite održe TEDx lekciju iz pripemanja kafe, ljudi uglavnom sede sami, za računarom ili mobilnim uređajem. To plavičasto svetlo koje im menja boju rožnjača, poput neon stigmata obeležava činjenicu da su online, ali i da su ne neki način duboko zagazili u neku vrstu izolacije. Okej, povezanost sa svetom na taj način je neka vrsta basic života u vremenu u kome živimo, međutim mislim da nismo ni svesni koliko nas ta adikcija sakati, svakog dana. Umišljeni da ipak nismo sami, dok udaramo lajkove i srca na sve strane, ne primećujemo da život prolazi mimo nas. Baš kao kada trepnemo i shvatimo da smo izgubili dva sata u skrolovanju FB ili svega onoga što trpamo u favorites folder. Iznervirani zbog tuđih stavova i površnosti koja i najvećim idiotima među nama ide na živce, odlazimo iz kafića u potrazi za sledećom distrakcijom koja će nam pomoći da preguramo dan. Skrol, skrol, pala noć. A onda opet skrol do krvaviih beonjača.

Ne znam kako je vama u životu, da li se baš radujete kad otvorite oči ujutru, ali moj imenik u telefonu je prepun ljudi koji su sami. I nije baš da vode dosadne živote ili da su neki baš običnjaci, sve u svemu, na kraju završe sa Neflixom u krilu, umesto da gužvaju čaršafe sa nekim. Nekako prežive i izlapele roditelje i nemoguće šefove na poslu, i lažni sales u Zari ili COSu, međutim na kraju dana, najveći teret bude tišina koja ih dočeka kada se vrate kući, u svoje skrovište od strašne stvarnosti. A onda, neko začuje mačku, a neko vodu u radijatorima.

I ovde ljudi dosta pate, čini mi se. Izbor je veći, baš kao i u robnoj kući, ima svega, ali na kraju nema ništa. Imam utisak da je sve bazirano na nekom raskalašnom švedskom stolu, za pola jela niste ni čuli, ali na kraju izgubite apetit i čupnete malo grožđa. Ali, ostanete gladni, a zamišljali ste da ćete da se najedete kao nikada do tada, kada ste ugledali takvu trpezu. A onda uzmete da pijete ne biste li zaboravili zašto ste uopšte došli. Ili se drogirate. Sve zavisi od karaktera. I tako do sledećeg jutra preživite bal vampira.

Čudno je šta se dešava. Svi su zbunjeni, ljuti, besni, bez strpljenja. Očekujući da će život da nam se pretvori u najlepši post Instagrama ili Pinteresta, zaboravljamo da život ipak ne čine zamznute slike. Izvan savšrenog kadra ispunjenog filterima, krije se strašna odgovornost koju izgleda retko ko ima želju da preuzme. Dok maštamo kako ćemo poput omiljenih influensera da se valjamo po krevetima skupocenih hotela na egzotičnim destinacijama, na najluđim žurkama koje postoje, sa poslednjim modelom naočari za sunce preko očiju, ne vidimo da starimo i da nas melje vreme poput ogromnog valjka.

I dok zatežete lice pred ogledalom i gutate treći pejnkiler od ranog jutra, jer su mamurluci sve jači i jači, zaboravljate da smo svi zajedno poslušni robovi sistema, koji je tako dobro organizovan, da na kraju, kada nam dijagnostikuju neku od bolesti koja se dobija usled osećaja usamljenosti i odbačenosti, onda zaista ostajemo sami. Pa vi vidite čega biste mogli da se sećate pred kraj. Samo da to nisu tuđe slike iz ekrana mobilnog telefona.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnom sloma: Na internetu ima sve Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ples novih osećanja Cirkus Gistro priče: Cirkus Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Svetlo u tami · ·