Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Obično nikada nisam kod kuće, uvek sam u pokretu. Većinu vremena provodim napolju, u nekoj nedefinisanoj potrazi, tako da skoro uvek u stan uđem kasno, kada padne noć, samo da legnem, sklopim oči, a sutra je već novi dan.

Kao mali mrzeo sam da spavam u obdaništu i često bio kažnjavan, jer sam i druge inspirisao da to ne rade. Zapravo, uvek sam mislio da je popodnevna dremka, na kauču, uz ćebence, čisto gubljenje vremena. Čini se da ni dan danas nisam uspeo da sebe sačuvam od samog sebe. Da zastanem i napravim pauzu. Da naučim da se odmaram.

Postoji jedna potresna rečenica u našem jeziku, koju možete sve češće čuti, a lepo oslikava mentalitet u kome odrastamo i glasi: odmoriću se kad umrem. Doduše, ako malo bolje promislimo, to je možda i tačno, međutim, da li iko od nas zaslužuje takav život. Moj deda je bogami umeo da se odmaram. Nisam siguran da li je to dolazilo od činjenice da je Crnogorac ili to ljudima jednostavno dolazi uz karakter. Bez obzira, što je voleo da odmori dušu svakog dana, uz novine i radio, moj deda je imao svoj ritam koji niko, ali bukvalno niko nije smeo da ugrozi. On bi tako, s vremena na vreme, kada bi baba gunđala da možda nekada nekom treba da napravi ustupak, umesto što će da ode da drema, govorio: „Ma da dođe kralj Nikola iz groba, ne bih ustao.“

Tako bi on, posle ručka, koji je morao biti postavljen u 13 časova, odlazio u svoj krevet. Prvo da malo čita, a onda da drema. Ili obrnuto, to nije bilo toliko važno. Ustajao bi tačno oko pola četiri, kada je palio radio Crne Gore da čuje prvi opširniji dnevnik. Tako bunovan i pospan, palio bi svoju cigaretu, slušao one duboke ženske glasove koji su prenosili važne novosti iz sveta i čekao da mu se kafa malo ohladi. Verujte mi, samo gledanje kako se on sa velikim uživanjem odmara, bio je odmor. Mazio bi mačka na svom kolenu, uvlačio dim duvana, povremeno gledao kroz prozor ko prolazi, a onda nas eventualno stišavao, jer se na radiju nešto zahuktavalo. Zanimljivo mi je da nikada nije ustao da pojača, nego smo svi morali da ćutimo i zajedno odslušamo vest, iako nas možda to nije ni interesovalo. Pamtim dobro da sam jedva čekao džingl koji je najavljivao vremensku prognozu, jer je to bio znak tada zvanično prestaje dedin odmor i vanredno stanje u kući.

Eto, uprkos vrhunskom učitelju odmaranja i pravljenja životnog ritma, ne umem da se odmaram. Čak i kada to želim, ne ide mi. Pokušavao sam na razne načine da ustanovim „svoje“ vreme, međutim kada god to uradim, osećam se glupo. Kao da me neko posmatra i upire prstom u mene, jer zna da ja nisam taj tip. Jednom sam probao da meditiram i stvarno sam zaspao, ali nakon toga to više nisam probao. Želeo sam da pronađem neki ritual kao što je Ivo Andrić spuštao roletne i pušio jednu cigaretu dnevno, međutim ništa. Ne pijem ni kafu u određeno vreme. Nemam živaca da sačekam ni čaj da mi se ohladi pa da iscedim limun. Dakle, konstantno živim u neizdržu. Čak i kada legnem u kadu punu pene, ne uspevam da se opustim, već razmišljam kako ljudi mogu sebi da prerežu vene ili ubace fen u vodu.

Prošlog vikenda sam postigao svoj lični rekord. Pročitao sam knjigu od 300 strana za jedan dan. Bili su to memoari Marine Abramović „Prolazim kroz zidove“, koji su prošle nedelje izašli iz štampe na našem jeziku. Posle dugo vremena zaboravio sam da postoji vreme, potpuno se isključivši iz života. To mi je i bilo potrebno, baš u tom momentu, kada mi je mozak odbijao da se uključi u realnost. Sada znam da je i to moguće, da prestanem da razmišljam na jedan dan i da je Marina Abramović u pravu kada kaže da ukoliko nešto zaista želite da uradite, za to nema prepreka. Nažalost, najčešće smo sami sebi najveći kamen spoticanja, pa i kad je odmaranje u pitanju.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Kućni red polje Ivan Tokin: Jedva Knjige Gistro priče: Knjiga Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanovića Prozor u dvorište: Život je tužna misao koja se pleše