Deca su ukras godine (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Jedva čekam da se završi ova teška godina. Kako se kraj primiče, imam utisak da sve duže traje, kao da se dani vuku jedan za drugim, nikako da prođu. Međutim, to je verovatno samo onaj čuveni subjektivni osećaj u želji da se već jednom okonča ova turobnost koja predugo obitava, kao da će nešto bolje biti prvog januara.

Ne znam kako vama, ali mene je ova godina dobrano napatila, kao da sam neprekidno vukao ogroman kamen za sobom, kao da nije bilo vazduha u prostorijama, a na ulici je konstantno vladao neki čudan nemir. Gde god da si krenuo, bilo je neko sranje i toliko mnogo načina da ti se sjebe svaki dan.

Ovih dana, dok čekam red na kasi ili bus na stajalištu, posmatram malu decu, bebe u naručju očeva, tek rođena bića u kolicima, koja bezbrižno spavaju poput anđela. Ima nečeg umirujućeg u tim njihovim radoznalim pogledima kojima istražuju svet oko sebe, iako nemaju pojma šta ih tek čeka u životu. Razmišljam koliko im je lepo što nisu čuli ni za jednu lošu vest, što ne moraju da idu na posao, što ne plaćaju račune, što se ne nose sa karijerama, što ne brinu gde će za Novu godinu, što im je sve na gotovo. Čoveku prosto dođe da se smanji i uvuče u neka od tih kolica i nikada ne izađe, prepuštajući se udobnoj vožnji kroz grad. Zamislite samo kada bi mogli da govore, ta malena bića, kako oni nas vide iz te vizure – da li smo im pitomi ili smo pak čudovišta?

Ne znam možda me puca taj čuveni roditeljski instinkt, s obzirom na činjenicu da skoro svi oko mene imaju po dete ili ga tek „nose“. Kako je čudan taj narodski izraz za trudnoću, kao da žene nose neki teret u sebi, a ne nešto lepo. Kada posmatram decu svojih prijatelja, kako pratim u šta izrastaju, shvatam kako život brzo prolazi. Do juče su bili bebe sa kojima sam se igrao u parku, a sledeće godine kreću u školu. Da nije njih, možda ne bih ni znao koliko zaista imam godina.

Deca su mnogo slatka, svašta znaju, drugačije se razvijaju od nas, s obzirom da ne živimo u istim vremenima kao nekad. Ono što je čudno, niko ih čak i ne romantizuje kao što su to činili naši roditelji govoreći kako je bilo super što je moglo svuda da se putujem sa crvenim pasošem i da se ide na more gde god se poželi i to kolima! Današnja deca odrastaju u nekim novim okolnostima, okruženi zamišljenim roditeljima, zabrinutim nad sudbinom. Mogu da shvatim da deca daju smisao života u ovim okolnostima u kojima mi živimo. Dete je onda prioritet i morate sve da uradite da ostanete u životu zbog njega. A onda šta god se dešavalo sa vama i u vama, nije toliko bitno, jer postoji neki viši cilj. Ponekad mi se čini da smo mi koji nemamo ni kučeta ni mačeta veći slabići, jer mi možemo da izgubimo jedino laptop ili glavu u nekom pijanstvu. Ne moramo nikome da spremimo doručak ujutru ako nećemo. Ne moramo nikog da vodimo na plivanje. Možemo da spavamo vikendom do kad hoćemo. Međutim, da li je to smisao? Pojma nemam.

Elem, teško je predvideti na šta će sve(t) ličiti. To možda nije ni bitno. Mislim da je postalo glupo neprekidno se preispitivati i plašiti svega. Došlo je krajnje vreme da stisnemo i počnemo da živimo. Onako kako hoćemo. Sa ili bez deteta. Na vama je. I ovako ćemo svi umreti.

Nove cipele (foto: Google images/barbie shoes) Žena na ivici nervnog sloma: Nove cipele Red Lipstick (foto: Google Images) Ivan Tokin: Pepeljuga Jabuke (foto izvor sajt: theayurveda.com) Draga Nadice: Slučaj bivši Musolini (foto izvor: italijanska Wikipedia) Pouke iz prošlosti: Kakav je mozak diktatora? ·