Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim u malenoj pekari, jedem podgrejan kroasan „od juče“ i pijem jako lošu kafu iz kartonske čaše. Ponekad, moram da priznam, uživam da trpam smeće u sebe, jer mi bizarno prija upravo taj ukus. Kad god poželim da demonstrativno ustanem i potražim šefa smene kome bih mogao da održim monolog o tom bajatom parčetu peciva u stilu „kakav je to način“, pomislim koliko ljudi danas nema ni to da pojede i onda odustanem. Zaboga, neću umreti za toliko, a ipak mogu da utolim napad gladi. Dok se taj glutenski i nezdravi komad testa mrvi po mojoj odeći, dve devojčice rade face painting tiramisuom.

Ovde je Božić i sa policama me gleda Deda Mraz na naduvavanje, doduše do pola izduvan, onako pognute glave. Preko vitrine su prebačene novogodišnje lampice, pokušavam da uhvatim njihov histerični ritam, kako se pale i gase, ali neuspavam. Reflektuju upravo tu histeriju sveta, koja nema utabani ritam. Sa radija se čuje anđeoski glas George Michaela i gotovo da niko ne primećuje da se radi o pesmi Last Christmas. I baš kao što pesma sama kaže, kao da je stvarno poslednji. To je valjda neki difolt. Radnice nose Deda Mraz kapice, smorene su i na svakih nekoliko minuta proveravaju svoje telefone. Dva pijanca šljokaju po unuče vodke i bulje u televizijski prenos utakmice. Jedna Romkinja u ćošku pokušava da izvuče ajlajner na levom oku, a njen dečko igra igricu i nervira se. Onako prava slika stvari. Bez šminke.

Sve u svemu, praznici su kao neka destilovana depra. Neverovatno je koliko tih dana, euforično jurimo da pronađemo sve poklone koje smo zamislili, kopamo po kutijama u kojima je nagomilana roba na sniženju i jedva čekamo da se zavučemo u kuću na nedelju dana, iz koje se širi miris pečenog svinjskog vrata i ruske salate. Međutim, ima nečeg lepog u velikim gradovima, poput Berlina ili Beograda. Svi odu nekuda, prevoz se isprazni, ulice su puste, kao da odjednom sve postane samo vaše. Praznina počne da vas jede, a depresija da se širi, dok su apoteke zatvorene i nigde nema xanaxa da se kupi.

A onda, sasvim nenadano, počnete da primećujete ono što ranije niste ni videli, fasade nekih zgrada, grafite koje niste primetili jer ste buljili u telefon i spontano počnete da se javljate beskućnicima, jer su to jedina živa bića na ulici. Dok ljudi u svojim domovima kite svoje božićno drvo, ovi i dalje razmišljaju kako da prežive dan – uz parče hleba i pola litre nekoj najjeftinijeg alkohola. Uvek se pitam koliko li njima treba da popiju da zaborave gde su završili, kada i ovi obični ljudi koji imaju sve, strepe da li im je frižider dovoljno pun alkoholnih jedinica tokom praznika. I tako dok gledam sve te unezverene ljude po supermarketima kako jure da ispune svoje zadatke sa šoping liste, kao da će da nastupi smak sveta, muka mi je od nepravde. Zaradili su, ajde, nije da nisu, svako nosi svoj krst i gura brdo hrane u kolicama, za ne daj Bože. Na kraju će sve to morati da bace, jer nema ko sve da pojede, međutim strah da neće biti dovoljno je veći od racionalnosti, jebi ga.

Zanimljivo mi je kako sebi svašta dozvoljavamo tokom „praznici nam stižu“ perioda, kao ajde to je jednom u godini, iako smo već stotinu puta pre toga rekli sebi „jednom se živi“ i veštački izazvali te momente posle kojih ne želimo da se kajemo. Božić, kao taj presek svih naših neumernosti i bahatosti, postao je jasan dokaz da više niko ne zna ni šta bi moglo da ga ispuni, a da nije punjeni ćevap ili pola pečenog praseta. Od onih dana kada smo sa strepnjom pisali Deda Mrazu i strahovali da li će zaista da nam donese sve što smo zaželili, pa sve do danas, kada sami sebi sve to možemo da omogućimo, ništa se nije promenilo. Živimo u fantaziji da je kraj godine nešto mnogo bitno, kao da se zaista nikada do tog trenutka nije dogodilo, maštamo da ćemo celu godinu moći tek tako da izbrišemo. Međutim, probudimo se sledećeg dana, u znatiželji šta nas čeka ispod jelke, otvorimo poklone i setimo se da smo to ipak isti mi, od samo pre 24 sata. Sa istim tegobama, demonima i problemima. Nažalost, to nikuda ne odlazi,već se samo gomila, kao i kilogrami usled neumerne konzumacije hrane koje smo nakupovali pod dejstvom gomile koja svake godine stvara utisak tog Armagedona.

Živim za dan kada će cela ta farsa da nestane, jer želim da živim u svetu kada ćemo stalno ukrašavati kuće, bez obzira na povod. Odrekao bih se svih tih prazničnih budalaština samo kada bi svi pristali da slave život kao teleću kolenicu koju jedu uprkos povišenom holesterolu. Pristao bih na život u kome se prskalice pale svake večeri, a ljudi đuskaju do mokrih gaća svake noći. Nije mi jasno i verovatno nikada neću shvatiti zašto svaki dan nije Nova godina, nego samo sada. Mislim da je logičnije da svakog dana slavimo što smo uoošte živi, nego što ovako jednom godišnje prizivamo veštačku radost koja ne znači ama baš ništa. Osim par hiljada manje na računu. Mislim da bi i Isus bio srećniji, ako verujete da se uopšte rodio.

Ivan Tokin Ivan Tokin: E pa to Trafika1 Gistro priče: Čika Rade Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Puter na glavi Prozor u dvorište Prozor u dvorište: O međedima i ljudima · · · ·