Eutanazija (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Kada je na drugom kanalu televizije BBC prikazan dokumentarac Terry Pratchett-a „Choosing to die“, ako se sećate, to je izazvalo brojne debate o etici i moralnosti. Naime, ništa tu ne bi bilo čudno, da čuveni engleski pisac nije došao na ideju da po prvi put put u istoriji televizije prikaže film o asistiranom samoubistvu, odnosno eutanaziji.

Priča prati milionera Peter Smedley-a od trenutka njegove odluke da prikupi sva dokumenta potrebna za dobijanje „smeštaja“ u bolnici Dignitas, pa sve do kraja njegovog života.

Terry Pratchett, veliki borac za pitanja zdravstvene zaštite i poznat po svom otvorenom stavu po pitanju eutanazije, odavno je zatražio od britanskih vlasti da uspostave sistem kojim bi ljudi koji boluju od neizlečivih bolesti mogli da zatraže pomoć asistiranog samoubistva. Inače, on je bolovao od Alchajmerove bolesti, što ga je navelo da razmišlja da i on sam potpiše papire i prepusti se lekarima koji će mu pomoći da okonča život. Međutim, da li je eutanazija legalizovano ubistvo u kontrolisanim uslovima? Ili se čovek previše plaši da puca sebi u glavu, pa ga drugi ubiju otrovom? Koja komisija procenjuje da je neko zreo za smrt? Ili je to ono ko plati, može i da umre kako želi?

Bolnica Dignitas, u srcu Švajcarske je pravi dokaz da smrt nimalo nije neizvesna stvar. Dakle, tamo jedino mogu pouzdano da vam utvrde kada ćete da umrete. Tačno vreme i datum. I ako se složite da vam baš tada odgovara da sklopite oči, to će se i desiti. Doduše, ceo tim, koji nadgleda kako ćete da umrete, pre nego što vam ubrizga smrtonosnu dozu, još vas jednom pita – da li ste zaista sigurni da želite da odapnete? Ne žele baš da vas nose na duši. Bolnicu je 1998. godine, osnovao švajcarski advokat Ludwig A. Minelli, koji verovatno nije verovao da će do danas ta ustanova uspavati oko 840 slučajeva, od kojih više od polovine čine državljani Republike Nemačke. Ono što zabrinjava je činjenica da preko 20 odsto ljudi dolazi da umre iz razloga što je umorno od života, a ne zato što su teško bolesni. Za pripremu i sam čin samoubistva potrebno je da izdvojite 4000 evra, a ukoliko želite da vas cela porodica isprati na putu za večnost to košta malo više, što uključuje i samu sahranu. Verovatno i grobno mesto ulazi u istu cenu. Za veličinu spomenika ništa ne kažu u njihovoj ponudi na internet stranici. Inače, bolnica izgleda super, onako je sve čisto i svedeno, jako moderno, sobe u kojima ležite pre smrti imaju televizor. Da skratite vreme, ako ste nestrpljivi da vidite kako izgleda zaista umreti.

Vremenom, smrt je postala strašno popularna. Živimo u nekrofilskom dobu. Kada upalite televizor, kada otvorite novine, kada surfujete internetom, svuda vreba smrt. Smrt, kao najveća misterija čovečanstva, da li nešto ima posle ili nema, ko u šta veruje, postala je istovremeno najjeftinija ekskluzivna stvar na svetu. Uskoro će i ona biti na popustu. Organizovaće charter letove u tu obećanu zemlju, Švajcarsku, s obzirom da je „suicide“ turizam već odavno u porastu. Dakle, umesto na Ibizu ili Sejšele, putovaćemo u večna lovišta. Samo što od tamo nema niti jednog review-a. Ne znamo koliko zvezdica nude.

Mjuzikl (foto: Singin' in the rain) Žena na ivici nervnog sloma: Kao u mjuziklu Solfeđo (foto: Old horror movies) SCHNELLFICKEHOSE: Solfeđo Tokin foto Ivan Tokin: 18 stepeni Slučaj bezimenog (foto: google images) Draga Nadice: Slučaj jednog bezimenog · · · · ·