Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

„Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
Grešio i za sve vas koji niste smeli
I sad deo greha mog niko od vas neće
A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.“
-Duško Trifunović

Čudno je kako se sve brzo zaboravlja. I nisu to samo ružna sećanja kojih više niko ne želi da se seća. Dok se okreneš jednom, prođe vreme, kao da je juče bilo, a ono prošlo je samo deset godina. Neverovatno je kojom se brzinom sve odvija i šta može da se desi u samo jednom danu.

Ima nekih ljudi, nisu više s nama, a setimo se samo kad ih neko izvadi iz naftalina i tutne u novine, onako s kraja, na dnu stranice, jer nema mesta od dupeta i poprsja Instagram i reality zvezda. Tako njihov duh živi sakriven u uglu naših sećanja, gurnut kao stare čarape ili kaput, negde iza ormana ili ostave. Međutim, kada nešto tako ispliva, slučajno i iznenada, shvatite ne samo da starimo, već da niko od nas nema toliko mesta na hard disku da pamti sve što se do sada desilo.

Pre nekoliko dana sam tako, u naletu neke morbidne nostalgije, pretraživao YouTube istoriju. U tom bezvremenom kopanju po đubrištu sećanja naišao sam na razne dijamante i drago kamenje i setio se da sam u potpunosti zaboravio da je postojao Duško Trifunović. Ne, nije Duško Radović, on je bio isto mrak tip, međutim ovo vam je onaj dragi čovek, ako se uopšte sećate, pesnik sede kose, uvek u sakou i polo majici s tri dugmeta, nasmejan i spreman da se zafrkava na razne načine s suštinom života, da niste mogli da ga ne volite. Osim toga, kada neko većinu svog života posveti deci, teško da baš može da bude neko smeće od čoveka. Ima tako nekih ljudi, poputno neverovatnih i nesvakidašnjih, žive povučeno i umru bez mnogo pompe. Ne dižu dva prsta, oči da izbiju, da bi nešto rekli i držali lekciju drugima. Naprotiv, potpuno nespremni za ovaj sadašnji svet zadojen ambicioznim ljudima koji uvek misle da je važno da baš oni nešto kažu i pokažu. Nasuprot njima, ovakvi se ljudi doživljavaju glupima, naivnima, nedovoljno sigurnim u sebe, propalitetima, skrajnutima. Doduše, oni to i jesu, s obzirom da je većina toga u životu okrenuta naopačke. I tako lakše padaju u zaborav.

Kada je tek izbegao iz Sarajeva, Duško Trifunović nije imao gde da spava u Novom Sadu. Međutim, nikog nije hteo da opterećuje, pa je jedno vreme živeo u vozu. Uveče zaspe u Vojvodini, a probudi se u Baru. A onda kupi konzervu ribe, da mu nešto zamiriše na more, pa se onda prvim vozom vrati nazada i sve tako. Tamo-vamo, svuda i nigde. Zamišljam taj život u vagonu, na prašnjavom sedištu, gde prozori nikada ne mogu da se zatvore do kraja. Zamišljam kako je bilo nositi se s tim mislima za nekog ko je napisao Glavo luda. Zamišljam šta je sve padalo na pamet autoru Ružica si bila, dok se voz sporo kotrljao niz šine. Zamišljam da li izmišljao da je neko drugi, jer svakako to više nije bio on lično, to je bio neki drugi čovek, koji putuje svakog dana, bez cilja. Zamišljam šta li je govorio svojim saputnicima i kondukterima koji možda uopšte nisu znali ko je on. Zamišljam da li je plakao? Zamišljam da to nikome ne bih poželeo.

Ima tako velikih ljudi sa malim potrebama. Jednostavno žive, rade, raspore se i nestanu. Ne znam da li je to hendikep ili znak da su zaista veliki, međutim uvek mi bude glupo kad shvatim da sam ih zaboravio. Ali, možda to baš tako i treba da bude, jer kad ih setite ovako ponekad, onda osetite da su njihovi životi ipak imali smisla, jer su se dobrano potrudili da ostave tragove u snegu za one koji idu sličnim putevima.

Japanski zmajevi Ivan Tokin: Astronauti Foto by Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dva lica stvarnosti Beograd Gistro priče: Da je Duško Radović živ… Bamija Marija Ratković o svemu: Potpuno neprecizan recept za bamiju · ·