13A_0172
U VAZDUHU · kolumna

Uvek sam voleo da slušam šta drugi ljudi govore. Nisam od onih koji mogu da začepe uši, budu prisutni, a da im uđe na jedno, a izađe na drugo uvo. Naprotiv, šta god se valja za stolom, ja pažljivo pratim, kao da je pitanje života i smrti. I uopšte nije važno kakva je vrsta razgovora, da li mi neko prosipa neke gluposti ili zaista nadahnuto i pametno govori, ja sve upijam. Kasnije, ako to neko hoće, mogu da ponovim u tančine, od tačke do tačke šta je ko rekao. Nekada sam to smatrao svojim talentom, posebnom vrstom moći, međutim danas me to jako umara, jer shvatam da sam u međuvremenu postao tarapeut amater. Onda tako, poput đubretara tuđih duša, lunjam gradom i na svoju ruku pokušavam da saniram tuđe probleme i začepim mesto odakle kulja kanalizacija frustracija.

Uprkos tome što pažljivo slušam, nisam siguran da poznajem ljude. Naime, mogu vam reći da su ljudi jako neiskreni. Znam, nije to ništa novo, ne otkrivam vam nikakvu toplu vodu, ali mislim da je važno reći. Nešto se čudno dešava u vazduhu, kao da generalno svako od nas ima potrebu da se predstavi u boljem svetlu nego što je to zaista. Niko nije svetac, niti Bog, stoga mi nije jasno kako se ne prestane sa tim običajem da se plasiraju nekakve laži, koje glume istine. Ipak, nije tačno da milijardu puta izgovorena laž postaje fakat, jer to je na kraju ipak laž. Ajde što lažu druge, to mu nekako dođe prirodno, nego me zabrinjava što najviše lažu sebe. Primetio sam u tim mojim dugodišnjim istraživanjima, da ljudi baš vole da vam se prezentuju u svetlu koje nema ama baš nikakve veze sa njihovim ponašanjem u realnosti. Dakle, jedno pričaju, drugo rade. Dobro znam, ovo sada deluje tako naivno, ali mene to iznenađuje. Svaki put se šokiram i ne mogu da prestanem da se čudim. Da, da, znam, to sigurno niste vi koji ovo čitate, to su neki drugi. Svi misle da su izuzeci od pravila, međutim, čini se da nije baš tako. Svi zajedno učestvujemo u tom krugu stvaranja simulakruma koji živimo. Nadamo se da i mi to isto ne radimo. Ali, radimo, verovali ili ne. Tako su postavljene stvari, zovu se socijalne konvencije, jer ipak nije okej pričati sve što se misli. Možete biti optuženi da ste neuračunljivi ili još gore, nevaspitani. Politički nekorektni. Ili nepodobni. Čudaci i ljudi s margine. Narodski rečeno „neko ko se ne uklapa u društvo“.

Pre nekoliko večeri sam ponovo pogledao film Youth, snimljenog po upustvima izvanrednog reditelja Paola Sorentina. I dok se tako nižu te njegove magične slike, kao neki dugometražni muzički spot sa većim smislom od vizuelnog nadražaja, slušam dijaloge između likova i pitam se kako je moguće da ljudi ovako ne komuniciraju u realnosti. Jeste, to je film, nije stvarnost, ali šta bi se dogodilo da zaista svi dođu do te tačke u kojoj nemaju šta da izgube, pa počnu da izbacuju rečenice doslovno i direktno iz svoje glave, bez ikakvog filtriranja. Očigledno je da to može da funkcioniše samo na filmu koji gledamo do kraja, pa uzdahnemo i pomislimo da to nismo mi, već opet neko drugi, u ovom slučaju tamo neki junaci koji možda i ne postoje. Da li bi se zaista nešto dogodilo? Da li bismo poubijali jedni druge? Ili bi se sve završilo na onoj odomaćenoj floskuli „okej, to je tvoje mišljenje“, a mene zabole za to. Kraj razgovora.

Šta je to u ljudima što im stvara strah od suočavanja? Kako je moguće da im je lakše da veruju u nešto što su sami ustanovili kao istinu? Kako nisu umorni od neprekidnog bežanja od sebe? Kao da ne znaju da će ih kad-tad to sustići i da će morati da se pogledaju u ogledalo. Doduše, neki primerci ni tada ne smeju da kažu šta misle. Sami sa sobom. U sebi.

Tužna je činjenica da se naše slabosti svode na izbegavanje odgovornosti i želje da mislimo da smo dobri, iako u stvari nismo. Dobrota se ne meri koliko smo puta dali novac prosjaku ili da li smo ikada prihvatili napušteno kuče sa ulice. Koliko smo puta pomogli baki da pređe ulicu ili skočili u pomoć prijatelju usred noći.

Mislim da smo dobri samo onda kada smo zaista iskreni do kraja, jer ko prizna, pola mu se prašta. Ovako začarani u krugu u kome se zna šta kad treba i šta se kad sme, kreiramo nepostojeći svet, misleći da smo uspeli da nasamarimo stvarnost u kojoj do iznemoglosti skačemo sami sebi u usta. Zato, pokušajte, bar ponekad, da izgovorite naglas ono što nikada niste smeli nikome da kažete i osetićete olakašanje. Desiće se ono osećanje koje vas tera na razmišljanje „kako se ovog ranije nisam setio“. Teško je, ali nije neizvodljivo. Mame mi.

100024520034 Prozor u dvorište: Konji koji jure Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Pritisak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: No filter Pučina I.Tokin Ivan Tokin: Bez panike · · · ·