Istinite laži (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Sedim u kafiću, čekam prijatelje da se pojave i po običaju prisluškujem šta drugi pričaju, pretvarajući se da pregledam sadržaj mobilnog telefona. Dve devojke sede preko puta mog stola histerično puše i usplahireno jedna drugoj objašnjavaju šta se dogodilo. S vremena na vreme, obe zakolutaju očima, otresu pepeo sa cigarete i dodirunu ekran telefona, čisto da nešto ne propuste. Sve što pričaju je uobičajeno, problemi, krize, smeh i suze, sve dok jedna od njih nije vrisnula i onako za celu kafanu rekla: „Bolje da mi kaže istinu, nego što me laže!“

Ako malo razmislimo, stvarno je bolje, ko normalan želi da živi u laži? Ali, da li zaista svaki put hoćemo da nam se sve saspe u lice? Da li stvarno možemo da podnesemo težinu istine? Da li ikada hoćemo da saznamo kako stvari stoje? Da li svaki put molimo Boga da u stvari nikada ni ne čujemo pravu verziju realnosti ili se trudimo da saznamo samo ono što nam eventualno odgovara? Međutim, koliko god se zalagali da nam je istina jako važna i da smo sami iskreni po prirodi, na kraju, po starom dobrom običaju, živimo u nekoj vrsti laži. Ili mi lažemo ili neko nas. To je nekako neminovno, jer laž je u većini slučajeva daleko bezbolnija, lakša, lepršavija, dok istina skoro uvek stvara sukob, neugodnost i knedlu u grlu. A ko još želi da ima neprijatnosti u životu?

Čini mi se da više nego ikada živimo u jednom potpuno ogoljenom svetu. Sve je na izvolite, kvazi otvoreno, dostupno, na dohvat ruke, ali opet na neki način totalno lažno, nedokučivo, nejasno. Kao da nam stvarno život neprekidno izmiče pred očima, kao da ne vidimo dobro ono što se dešava ili samo želimo da žmurimo, jer nam je i ovako svakog dana dovoljno bolno. Samo nam još treba da znamo šta se zaista dešava?

Znam dosta ljudi koji lažu. Ranije bih se nervirao, besneo, upadao u vatru, lovio ih u greškama, pomno pratio šta izgovaraju, zapisivao, suočavao ih sa nedoslednostima. Danas mislim da je to gubljenje vremena. Zapravo, želim da mislim da govore istinu, što i jeste istina u njihovim glavama. Toliko veruju u ono što govore, da je to za njih jedino i moguće. Međutim, kada shvatim da se neke stvari nepoklapaju ili iz nekog drugog izvora dobijem parče mozaika koje se kosi sa onim što sam već pohranio kao jednu verziju priče, samo se nasmešim, tretirajući život kao filmsko platno u kome svako za sebe smišlja svoj happy end. Neverovatan je upravo taj apsurd koji započinje strasnom željom da se dozna prava istina, da se za njom traga kao za vodom u pustinji, a završava se prijateljskim zagrljajem u dubokim lažima.

U eri u kojoj nam Vikiliks na kašičicu servira nekakve velike zavare koje se dešavaju iza naših leđa, a koje nekako niko ne može da proveri na pravi način i uveri se da su zaista tačne, da li možemo da govorimo o istini. I šta je istina? Podatak, činjenica, fakt ili ono u šta želimo da verujemo? Odavno sam prestao da verujem da je moguće saznati pravo lice realnosti. Nikada nemamo dovoljno uglova da možemo tako dobro da sagledamo šta se zaista dešava. Lepota je upravo u tome, u našoj vizuri, iz koje se vidi samo jedan deo osvetljene sobe. Ostatak je u dubokom mraku i samo možemo da fantaziramo šta bi tamo moglo da bude. A znamo da se u mraku kriju strašne stvari. Istina je neuhvatljiva, baš kao i sreća. Zato je i ne treba tako očajnički tražiti, jer to je možda jedini način da vam nekad svrati u goste.

Felinijev crtež za Amarkord  (vlasništvo Fondacije Federiko Felini u Riminiju) Pouke iz prošlosti: Da li ste ikada sreli odrasle? Pivo (Pinterest) Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Prvi gutljaj piva Tempirane bombe (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Tempirane bombe Šerpa (foto: Staša Vukadinović) Ja sam Staša: Nego, šta ćemo mi kuvati? · ·