Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Nisam znao koliko ništa ne razumem dok nisam krenuo u školu jezika. Svakog jutra, tačno u devet sati, kao nekad, pakujem sendvič i čokoladicu u torbu, radim domaći u zadnjem trenutku i krećem u „avanturu“. Svakog dana me čeka neka nova reč, caka ili izuzetak od pravila. Imam neki čudnovat utisak u glavi, jer ovo iskustvo kao da se već dogodilo negde u prošlosti, ipak na neki način je u potpunosti novo.

Mislio sam da mi se više nikada neće dogoditi u životu da krećem u nečemu od nule, jer do sada sam imao prilike to da iskusim po nekoliko puta, međutim nikad ne reci nikada. Evo mene opet na početku, kao da ponovo učim da hodam ili govorim. Ranije, dok sam bio mlađi, nisam imao pojma koliko su takvi koraci teški, a danas sam svestan da su vam ruke vezane ako vas niko ništa ne razume.

Moja nova porodica broji čak dvadeset članova, bukvalno jedno pravo odeljenje. Ne znam da li nas nasumično tako spajaju, ali smo namerno svi toliko različiti, bačeni sa raznih krajeva sveta, sakupljeni tu na jednom mestu pod čudnim imenima. Još uvek ispred svakog od nas stoji papir sa napisanim imenom, pa se jedni drugima tako i obraćamo. Čudno je kako se brzo povežete sa ljudima kada imaju sličan problem kao i vi, jer posrću na istim mestima, ne razaznaju razliku između akuzativa i dativa i sa mukom mogu da se sete oblika glagola u perfektu. Bez ozbira odakle dolaze ili čime se bave, postajete jedno biće koje funkcioniše samo za sebe.

Sve zajedno izgleda kao neki čudan eksperiment, kojem smo izloženi svakodnevno, trudeći se da ukapiramo na koji način funkcioniše jedan tako težak jezik kao što je nemački. Trudimo se iz petnih žila da izrazimo na najbolji način ono što imamo u glavi, ali sve ide strašno sporo. Poput prerasle dece, uz najjednostavnije igrice, učimo reči, način na koji možemo da sastavimo pitanje ili damo tačan odgovor. Gledano sa strane, ličimo na ljude zarobljene u skrivenoj kameri ili reality programu. Bude smešno kada neko nešto pokuša da kaže, zatim upotrebi neodgovarajuću reč, pa umesto da kaže „cveće stoji na stolu“, kaže „cveće spava u krevetu“. Ima nečeg magičnog u tim grešakama i prostim rečenicama koje se u životu gotovo nikada ne izgovaraju. Sve je pojednostavljeno i uprošćeno. Razmišljam šta bi se dogodilo da i na maternjem jeziku svi pričamo kao deca od dve godine? Da li bismo se bolje razumeli? Da li bi bilo manje komplikovano?

Kao i u svakoj školi svi najviše vole kada dođe vreme za pauzu ili ono što smo zvali „veliki odmor“. Tada kao da cela grupa duboko udahne i svi odmah na sto izvade šta su poneli sa sobom: iscekano voće u kutijama, ostatke od večere, neki slatkiš ili kafu u malenom termosu. A onda bukvalno poput dece krećemo da se približavamo jedni drugima i sa tim ograničenim mogućnostima za razgovor počnemo da komuniciramo. Gde živiš? Kako se zoveš? Jesi sam ili imaš porodicu? Koliko ti treba od kuće do škole? Šta radiš popodne? Gde si bio juče? Šta si po zanimanju? Da li ti se dopada Berlin? Gde se nalazi zemlja iz koje dolaziš? Koliko god da smo sprečeni da se zaista ljudski povežemo i otkrijemo nešto dublje o sebi samima, uprkos barijerama, na magičan način mi se zbližavamo. Nije jezik jedina stvar, na svu sreću, koja povezuje dva bića, jer kada nešto ne znate da kažete, vaše oči ili osmeh govore. Neverovatno je zapravo koliko mi jedni druge razumemo, iako nam je fond reči sveden na minimum.

Nađa je radiolog i došla je iz Venecuele. Margo je dizajnerka i došla je iz Perua. Viktor je poslastičar i dolazi iz Francuske. Robin je kompjuteraš i dolazi iz Amerike. Adris je vozač kamiona i dolazi iz Sirije. Nun je domaćica i dolazi iz Vijetnama. Mišel je arhitekta i dolazi iz Laosa. Sao je ilustratorka i dolazi iz Južne Koreje. Sofija je studentkinja književnosti i dolazi iz Rumunije. Naš sto zapravo izgleda kao replika sednice Ujedinjenih nacija gde svi dižemo ruke, ali ipak nemamo šta da kažemo, jer ne znamo kako se to kaže. U tom mucanju i pokušavanju da izvučemo poslednje atome mozga i potrefimo član i pravilan padež u pravilnom vremenu, ogleda se najprostiji ljudski strah od novog i nepoznatog. U našim očima vidim očajničku želju da nam injekcijom ubrizgaju sve reči iz nemačkog rečnika i da preko noći postanemo super roboti koji znaju da pričaju. Međutim, to ne ide tako. Ide mnogo teže. A što je najgore, kraj se ne nazire, a tek je početak. Na svu sreću, za govor tela nije potrebna gramatika. Dovoljno je da vam neko namigne u teškom trenutku.

__7_0178 Prozor u dvorište: U potrazi za izgubljenim vremenom environmental-protection-326923_960_720 Siroti Mali Ratovi: Ubrzao sam propast planete za 7 sati anewchapter Gistro priče: Početak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Je suis “ME TOO” · · · ·