Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Koliko volim da odem iz grada, čisto onako da mi guzica vidi put. Najviše se radujem kada putujem bez ikakvog razloga i sa malo prtljaga, samo tako da se dokopam neke druge dimenzije i vidim meni drage ljude. Doduše, ja to ubrajam u kategoriju „razlog“ mnogo više od bilo čega. Uverio sam se miljardu puta da su ljudi najčešće mnogo zanimljiviji, čak i oni najgori primerci, od arhitekture, muzeja i prodavnica visoke mode. Kada tako padnete na nečiju teritoriju, ničim izazvani, i udahnete tuđi sadržaj poput koncetrisano čistog vazduha sa Alpa, dobijete sasvim sigurno još nekoliko godina života.

Tako sam prošle nedelje ušao u čeličnu pticu i poleteo u Frankfurt. Na Majni, ne onaj drugi. Zanimljivo mi je da me ovde u Nemačkoj svi pitaju u koji grad idem, a meni je Frankfurt Frankfurt, onaj grad sa mnogo nebodera u kome sede ljudi i prebacuju pare sa računa na račun. Dobro sad, nije samo to, ima tu još toga, ali ruku na srce, prvo šta pomislite sigurno su ta „čudovišta“ od stakla. Moji domaćini, Slavna i Mića, živopisni par, u dobrom smislu te reči, dočekuju me s ushićenjem i radošću, spremni da mi pokažu i otkriju sve što mora da se vidi, inače džaba sam dolazio. Međutim, meni od samog početka prija da sedimo u malenoj kuhinji i čekamo da provri kafa i da se belo vino dobro ohladi u frižideru.

Stanom se širi beskompromisno muževni miris kolonjske vode Davidoff Zino, zaboravljeni dragulj s kraja prošlog veka, inspirisan životom istoimenog ukrajinskog biznismena koji je uživao u aromama cigareta. Hipnotisan kolažima i mini instalacijama kojima sam okružen, dolazim sebi posle pekarskog leta low cost kompanijom. Buljim u postojano crveni karmin moje sagovornice, koja tako lepo govori i sve je zanimljivo što priča. Znate onaj osećaj kada mislite da nema potrebe da bilo gde idete, da je sasvim dovoljno da se ne pomerate i uživate u tom momentu kada neko sa vama deli nešto važno – parče hleba i raskošni vokabular.

Prvi put se sudaram sa gradskom atmosferom na najbolji mogući način, tako što u veleslalomu dodirujem materijale u prodavnci bizarnog naziva „Saks Off Fifth“, Primarku za bogataše, kako joj tepa Slavna. Čitanje etiketa i pogađanje šta je pravo, a šta falš, postaje naša jutarnja zabava, kao da smo otišli na dobru partiju golfa i zagrejanu čašu konjačića. Uživam da uđem u rutinu u sasvim nepoznatom prostoru i da glumim da živim upravo tu, da nisam došao na produženi vikend, kako bih što bolje osetio kako diše neki grad. Sve mi se muti pred očima, u velikoj meri od velike koncentracije plastike na tolikom prostoru, ali od slike koja se ne podudara sa onim što sam imao u svojoj glavi. Iskreno ni ne znam šta je to, odnosno šta sam to imao, pa mi se sad odjednom srušio svet, ali osećaj je taj. Na svakom koraku kao da moramo da bežimo od ružnoće, od zadaha malograđanštine koja izvire iz svakog bloka pločnika. Poput nekih uplašenih životinjica trčkaramo tamo-amo i nalazimo solidno sklonište u gradskoj pijaci gde pravimo predah u lokalnoj kafani uz bečku šniclu veličine slonovog uha i pogrešno začinjenu salatu.

Sledećeg dana, nakon ispijajanja kafe sa veličanstvenim pogledom na dve najbizarnije prodavnice, knjižaru za krimiće i shop sado-mazo opreme, odlazimo u novu avanturu kolima daleko van grada, gde se duboko u šumi u prostoru jedne crkve odvija premijera plesne predstave za koju je Slavna radila kostime. Prikladno odeveni za svetkovinu tog tipa, upijamo tekovine savremenog teatra. Kao po običaju, jedva čekam da čujem gromoglasni aplauz kako bih se odvukao do bara gde se toči alkohol. Nakon antologijske scene, koja neodoljivo podseća na smak sveta i njegov novi početak, svi učesnici predstave izlaze u najdivnijim vintage bademantilima i gledaju u nebo, u potrazi za spasom, a zvanice odlaze na mini koktel druženje. Sunovrat civilizacije ipak traži određeni broj promila alkohola u krvi.

Mića nas u svom Saab vozilu odvodi direktno na izvor noćnog života. Dok nam se Ceca i Aca Lukas smeškaju sa plakata usput, pokušavamo da nađemo skrovište zabave za to veče. Naš put završavamo u nekom hangaru pored reke, gde žurka uveliko traje. U gužvi pod gasom, pronalazimo maleno ostrvo, mini plesni podijum u vidu džinovskog izdignutog, čeličnog kontejnera i dolazimo na ideju da se popnemo na sam vrh večeri. A kao što je poznato, kada se ispenjete toliko visoko, iznad svih, vetar najjače duva. Međutim, u dobrom društvu, to je samo jedan običan ventilator koji pomaže da se od svakog sranja napravi jedan spektakularni kadar za pamaćenje. Doduše, za one koji znaju to da vide.

Levo-desno Prozor u dvorište: Levo-desno Kalifornija Gistro priče: Kalifornija Alpi Žena na ivici nervnog sloma: Sezona intenzivnih doživljaja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ima nešto u tom što me nećeš · · ·