Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Pre neko veče, iz čiste dosade, pogledao sam snimak sa dodele Zlatnog globusa u kome Opra Vinfri drži bukvicu zvanicama u sali, koji je navodno zasenio ceo događaj. Mene njen istrenirani glas voditeljke telešopa uvek podseti na činjenicu da bi ta žena mogla da proda i kartonske cipele, franetično uzvikujući “ako pozovete za dva minuta, imaćete još i besplatan kovčeg od javora”. Nije da ne razumem o čemu ona govori, ali se zaista pitam u kom smeru ide svet i koliko je neukusno kada se tako ozbiljna tema popularizuje na taj način. Između dva kanapea sa dimljenim lososom posutim tartufima i par dobrih viskija od sponzora, prolama se aplauz podrške, pokriven krupnim planovima “me too” žrtava.

Ne želim da me iko pogrešno shvati, ne zalažem se za silovanje žena, devojčica i nejakih muškaraca, naprotiv, to je odvratno i jadno, ali da li uticajni ljudi, pored toga što se guraju da drže lekcije drugima i navodno skrenu pažnju javnosti, na neki način isto tako učestvuju u nekim drugim lancima ponižavanja ljudi. Nisu seksualno uznemiravanje i dobijanje posla preko tuđeg kreveta jedini oblici maltretiranja. Doduše, najskandalozniji su, jer niko ne očekuju da će jedan uglađeni Kevin Spejsi svako malo tražiti da mu se pomazi ona stvar ili da će Dastin Hofman od asistentkinje za doručak tražiti vrišlu i dva tvrdo kuvana jaja. Siguran sam da tih “me too” priča ima koliko volite svuda, bez obzira na industriju kojom se bavite i da ćutanje nije rešenje. Ali, šta bi se desilo da svi progovorimo? Da svako iznese svoju priču na videlo? Pao bi internet u bukvalnom smislu te reči.

Ista ta kraljica talk show programa, na čijem kauču su sedeli svi iz vrha show biznisa, gradeći svoju medijsku imperiju sa velikim O, zar se nije grlila i razdragano osmehivala na fotografijama sa istim onim licima koje danas progoni? Tačno, nije znala, bila je neobaveštena, zaista. Nije baš bila upućena šta su radili onda dok su se dobro “ubili” na Vanity Fair žurci ili već nekom drugom prilikom. Sigruan sam da niko ništa nije znao, međutim sad je sve izašlo na svetlost dana, pa hajde da iskomentarišemo. Taman nemamo temu, jer smo iscrpeli skoro sve. Zgodno je da svake godine imamo jedan wanna be politički govor u stilu “ima da im se nagovorim”, čisto da se vidi da se bavimo dubljim temama od pukog fabrikovanja novca.

Sada, više nego ikada, pored socijalnih mreža i te hiperprodukcije osuđujućih misli na sve strane, reči ne znače ama baš ništa. Nije bitno ko ih izgovara i u čijoj kuhinji se spremaju. Svakog dana neko postane persona non grata, bez ikakvog preispitivanja. Sa razlogom ili bez. Imam osećaj da je buka postala besmisleno oruđe u bilo kakvoj borbi, jer je već za tri dana potisne novi talas skandala i tako do kraja godine. Dok trpnemo već smo zaboravili ko je ono beše tražio oralni seks u januaru, a ko je u julu ponizio nekog na rasnoj osnovi.

Ne znam koliko se sećate one čuvene dodele Oskara iz 1973. kada je Marlon Brando poslao Sačen Litlfeder da odbije nagradu umesto njega i obrati se Americi povodom treitranja Indijanaca u filmovima i TV serijama. Tada su svi mislili da je glumac u potpunosti skrenuo, jer je uloga za koju je i dobio Oskara (kog nije hteo) trebalo da ga vrati u orbitu, a on je ipak odlučio da Holivudu opali šamar. Onda to nije bilo toliko u trendu, pa su šokirane zvanice iz gledališta negodovale, dok danas njihovi preci izoperisani do bola, ustaju u svojim toaletama puni saosećanja za svaku vrstu ljudskog bola. Vreme se navodno menja. Zima više nije zima, leto više nije leto.

Sve u svemu, lepo je verovati, kao Opra Vinfri, da će stvari zaista da se promene i da se bolji svet rađa na horizontu. Daj Bože, ali čisto sumnjam. Može biti samo gore. Bar za obične ljude poput nas koji smo u rukama svetske “elite”. U tom slučaju svi smo mi “me too”.

Ana Vučković Bebe Žena na ivici nervnog sloma: Bebeća kolumna Foto: Uroš Dimitrijević Siroti Mali Ratovi: Božićni duh se nalazi bliže nego što sam mislio Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Depra se rodi Ivan Tokin Ivan Tokin: E pa to · · · · · ·