Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Sasvim slučajno, kako to obično biva kod mene, sedim na večeri sa potpuno nepoznatim ljudima. U takvim situacijama, uglavnom ćutim, što i nije baš tipično, ako me poznajete, ali stvarno nemam šta da kažem. Niti imam želju da nešto pametno ispričam, jer više volim da posmatram kako neko gradi sliku o sebi, nego da se trudim da očaram ljude sa druge strane stola. Prestao sam to odavno da radim, jer sve više shvatam da šta god govorili, sagovornici vas u velikoj meri ne slušaju, jer nemaju vremena od divljenja sebi samima.

Jako mi je zanimljivo kako baš tada, dok im se poslužuju najveće gastronomske inovacije i pijucka vino koje je odležalo par godina u podrumu, ljudi uživaju da raspravljaju o svim strašnim stvarima koje se trenutno dešavaju. Malo Tramp, malo terorizam, malko rasizam, malo nestašica vode i tako se dođe i do druge flaše iz koje dramatično izleti pampur, kao znak da može da se pređe na drugu temu.

Mislim da vam nije baš nepoznato koliko je mišljenje postalo precenjeno. Danas, kada svako u ruci drži pametni telefon, sa bezbroj aplikacija u njemu, lako može da pomisli je mnogo bitan i pozvan da ima stav ama baš o svemu. Cela ta kanalizacija misli koja se sliva niz kanale društvenih mreža u vidu „pameti“ toliko je poradila na slučaju obezvređivanja ljudske bistrine, da mi se čini da više ne postoji šansa da se ikada vratimo na staro. Iz toga razloga, lako vam se može desiti da baš kao i ja, zaglavite za okruglim stolom misleći da ste u najgoroj emisiji tog tipa, u kojoj se ne razmenjuju argumenti, nego svako čeka trenutak da briljira u sopstvenom monologu.

I onda, ako baš imate sreće, jedino što vam ostaje je da svo nezadovoljstvo uzrokovano besprekornom dosadnom i budalaštinama, kompenzujete hranom i zalijete alkoholom. Ne znam kako se desilo da se više ne vode neki humaniji razgovori u društvu, nešto tipa ko je koga ostavio i zbog koga, šta se kupovalo na sniženju ili kako da ti uspeju punjene paprike bez puno muke, nego se, čak i ovde, daleko od Srbije, priča o pitanju Kosova za večerom. Ili koja religija je najhumanija? Ili šta će sada da se desi zbog Brexita? Ili da li je fašizam u porastu? Ne bih da me niko pogrešno shvati, ne mislim da ovo nisu važna pitanja, ali subotom uveče bih stvarno voleo da ne razmišljam koliko smo u kurcu, generalno. Živimo to svakog dana, puna 24 sata, otkad se probudimo, zaliju nas kofom nekih govana i sada kada svojim krvavo zarađenim parama plaćam „ugodnu“ večeru u popularnom restoranu, ne želim svoje vreme da trošim na fiktivno rešavanje celog niza problema koji se nikada neće rešiti. Da, da, znam, to se zove „naša građanska dužnost“. Jeste, kako da nije, fino je definisana još jedna glupost u koju smo slepo poverovali. Čak i u ovim sređenim društvima u kojima čovek i ima neki utisak da se nešto pita, ništa ne zavisi od nas. Ali, ništa. Doduše, ipak nešto zavisi: da li imate dovoljno za tu šniclu i čašu vina ili ne? Keš ili kartica?

Zato ćutim i pokušavam da se zabavim tako što zamišljam da za stolom sedi Mišel Uelbek koji puši iako se nalazimo u nepušačkom delu ugostiteljskog objekta. Tačno mogu da vidim njegov pogled i kovitlanje očima kada neko nešto kaže. Pokušavam da smislim niz rečenica koje bi on sam mogao da uputi sagovornicima, onako tihim tonom, sebi u bradu, dok zapliće jezikom, jer je već previše popio, a tek je sedam naveče. A onda zamišljam sve te reakcije zgražavanje drugih i tako u krug. Mogu vam reći da ova moja igra radi, isključim se i vreme brzo prođe. U tom stigne račun, moja džoker karta za odlazak sa cenjenog skupa, gde su svi ponaosob uspeli da se isprazne na kratko. Nakon toga, čim sednu u taksi u pravcu kuće ili kluba, gde će da nastave svoje pohode, odmah će da se prikače na poligone razmene misli, da ostave neki komentar ili postave status koji će da osvoji bezbroj lajkova.

Ćutanje je stvarno zlato. Em što manje dovodite sebe u sitaciju da pokvarite svoje veče, em što drugi ne znaju šta mislite. U suprotnom, ako krenete da pričate, samo produžavate agoniju u razgovorima koji isključivo služe da „oštećeni“ ljudi i dalje budu u zabludi da su bolji i ispravniji od drugih.

Ivan Tokin Oni Ivan Tokin: Oni Dusty_cover Gistro priče: Prolećno veče u kraju Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Trka za ceo život Milano Nikad domaćica: Volela bih jednom da se udam · · ·