_17_0091
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam da li vam je odnekud poznat taj osećaj, ali to je ono kada mislite da više ne postojite, da vas nema, ali i dalje dišete i čujete otkucaje srca. Dosta je čudno, moram reći, jer to dolazi uglavnom iz glave, odjednom, kao da ste sami sebi zaustavili vreme, bez pitanja i imate utisak da se ništa ne pomera, osim ljudi oko vas. Meni se ponekad dešava da tako danima lutam ulicama i mimoilazim se s prolaznicima, umišljen da snimam sopstveni film, bez da imam osećaj da su oni zaista živi, poput nekih statista koje je neko poslao meni u susret, samo da bih imao utisak da se život i dalje odvija. Ponekad se uplašim da nisam zaista odlepio i otišao u drugu dimenziju realnosti, a ponekad mi zaista prija to stanje kada su sva osećanja stavljena na „mute“ dugme, da ne moram više ni o čemu da razmišljam.

Međutim, čak i u tom bunilu i polusnu koji mi se odvija pred očima ovih dana, uspevam da zapazim nekakve bizarnosti koje mi posle dugo ostanu urezane u sećanju. Za nekoga neke scene iz života mogu biti sasvim beznačajne, a meni su zapravo pune drame i napetosti. Tako sam sasvim slučajno naleteo na jednu nadasve prosečnu, finu devojku sa blistavo čistom i počešljanom kosom i jako zdravim zubima u osmehu. U tim trenucima kada mi je ona zapala za oko, nije joj bilo baš do smeha, stiskala je te svoje bisere u vilici od muke, jer je pokušavala da uvuče ogromnu saksiju u ulaz u kome stanuje. Niko, ali baš niko se nije obazirao na te njene napore da nekako ugura sav taj teret i dovuče se posle napornog dana do kuće. Mislim ništa to ne bi bilo čudno, saksija kao saksija, međutim umesto prave, odrasle biljke, u rupu su bile pobodene veštačke, plastične grane palme koje su zaista izgledale savšreno. Kao da je pre nekoliko minuta iščupana iz peščane zemlje negde u Kaliforniji ili crnogorskom primorju.

Opet, šta je tu pa čudno, ljudi sve više kupuju biljke koje u stvari nisu žive, s obzirom da su milion puta pokušali da održe život u saksijama, ali im nije pošlo za rukom. A ipak vole lepu Instagram fotografiju iz svog stana sa prigodnim haštagom. Ko to ne voli, taj ne zna šta je #ilovemylife. Cela ta scena me je zapravo duboko uznemirila, jer sam počeo da razmišljam o tome kako se sve pretvorilo u te plastične grane koje se nostalgično njišu na nedeljnoj promaji uz savršeno serviran avokado i jaje na oko na tanjiru. Pitanje je samo vremena kada ćemo prave ljude zameniti njihovim plastičnim replikama, jer zašto bismo se više mučili oko bilo kakvih odnosa u budućnosti. Čim neko počne da vam pada „teško na želudac“, ukinite ga i dovučete kući nešto što više nećete morati da „zalivate“, niti da se brinete da li će ostati u životu. Upravo ta plastična biljka koju je ta devojka tako žustro uvlačila u svoj život kao da mi je naprasno otvorila oči do koje mere ljudi više nemaju strpljenja da čekaju da se nešto „razvije“, nego u svemu traže prečice oko kojih će minimalno da se potrude,  ali izgledaće kao da su „prave“, zar ne? Pa, na fotografijama to zapravo niko ne vidi. Uostalom, to se danas očigledno jedino i računa. Nemate vremena nikoga da zovete u kući da proveri da li je palma prava ili nije, ali vam je toplo oko srca ako neko stisne lajk na atmosferu oko koje ste se potrudili na svom Instagramu ili FB profilu. Još bolje ako su vam ta dva i povezana pa možete istovremeno na dva fronta da raspršite svoja osećanja po sajber prostoru.

Tužno je što malo ko hoće više da se bavi živim stvarima, jer kao da je zaista postalo glupo da traćite svoj uveliko kratki život, kada sve možete da dobijete uz pomoć jednog stiska na tastaturi. Niko više nije lud da se toliko trudi oko stvari koje iziskuju puno vremena, pa je sad misaona imenica da neko kuva ručak tri sata ili da danima veze goblen. Jednostavno, sve možeš da kupiš i skratiš sebi muke.

Na kraju, kada namirimo sve što smo mislili da nam je potrebno i odustanemo od svega što nam je toliko jelo minute, ostajemo u svojoj sobici, presrećni da posedujemo sve vreme ovoga sveta koje možemo da posvetimo isključivo i samo sebi, umišljeni da smo prevejali život, ispunivši ga u potpunosti neživim svetom bez reakcije.

Zato nema ništa gore od mrtvih ljudi koji hodaju i plastičnih palmi u saksijama.

kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat · · · · · · ·