100024520034
U VAZDUHU · kolumna

Napolju je trista stepeni i onako vlažno do koske, znate ono kada se neprekidno osećate lepljivo i prljavo. Sedim u frizerskom salonu i čekam svoj red. Dok mi jedan od momaka posvećeno pere kosu, žmurim i pokušavam da se nekako saberem. Kroz glavu mi prolazi baš svašta – od toga da ću živeti srećno do kraja života do nekih odvratnih slika da ležim na onkologiji i nema mi spasa. I tako, u ritmu agresivne muzike koja dopire sa zvučnika, salonom se šetaju neki uber cool ljudi, izgledaju krajnje nedodirljivo i kao da bog zna šta rade u svojim životima, otvaram oči i shvatam koliko uopšte više nemam potrebu da se takmičim. Niti da odmeravam snage sa drugima. Koliko me samo zanima da se ne pomeram s mesta. Onako, narodski rečeno, ravno mi je do Kosova. Neki bi rekli da ravnodušnost ne vuče na dobro, međutim, živimo u takvom vremenu da s lakoćom možete biti stavljeni pod opaku sumnju okoline samo ukoliko u jednom trenutku poželite da ne želite ama baš ništa.

Sećam se kako mi je jedne noći, u neko gluvo doba, tokom naših čestih telefonskih razgovora koji su znali da traju beskanačno, Nadežda Milenković rekla da joj je najveći strah u životu da se jednog dana probudi i shvati da trči trku u sasvim pogrešnoj traci. Tada su mi se te njene reči odbile kao loptica o zid, nije mi bilo najjasnije zašto mi to govori, jer sam bio mlad i naravno najpametniji. Šta ima ko mene da uči, s obzirom da sam popio svu pamet ovog sveta. Međutim, danas se često prisetim te rečenice i razumem je od početka do kraja. Zapravo, toliko mi je jasna da mi više ne pada na pamet da započinjem bilo kakvu utakmicu. Osim što mislim da je to najobičnije gubljenje vremena i živaca, smatram da nemam bilo kome šta da dokazujem. Dobro, nije uvek bilo tako, imao sam i ja faze kada sam mrzeo i nervirao se zbog tuđih uspeha, onih koji su mene možda zaobišli, a danas im je sasvim dovoljno sve ovo što imam. Za nekoga je to previše, a za nekoga premalo, meni je taman. Iskreno, voleo bih da tako i ostane, samo da ne padam niže od ovoga. A i ako se to desi, bože moj, ko je taj ko može da nam kaže da li smo pali s konja na magarca? Uopšte ni ne znam šta to znači i na šta se odnosi? Ko je ustanovio taj kriterijum, tu stupidnu lestvicu po kojoj se meri nivo nečijeg zadovoljstva i ostvarenosti? Ajde, recite, ako znate.

Naprotiv, nisam od onih koji uživaju u malim stvarima i od svakog sranja u životu prave spektakl. Većinu vremena zapravo priželjkujem neki vatromet ili koridu, što bi rekao Duško Radović u Ženskim razgovorima. Često bahat, nezahvalan i nezadovoljan, jurim za nedoživljenom magijom, nesvestan da je baš u tim trenucima zapravo sam i proizvodim. Ali, valjda je to uvek tako, čovek ne vidi ono što mu je ispred nosa, kao kad izgubi naočare za sunce, pa ih u besomučnom traženju nađe na glavi. Zato mislim da su takmičenja sa drugima progonitelji bilo čije sreće. Nadmetanje i poređenja nikome ništa dobro nisu donela, čak i onima koji misle da su bolji od ostatka sveta. Toliko je truda, znoja, krvi i suza prileveno od nastanka sveta do danas, da mi nije jasno kako je to i dalje u modi. A sada, više nego ikada, sa svih strana dolaze poruke na temu kako je sve moguće, samo ako to dovoljno želite. Međutim, koliko je dovoljno da se želi? Pola sekunde ili ceo život, pa da se želja ostvari? Ne znam, nešto nisam pametan. Ali, lepo je znati da je sve moguće. Doduše jeste, samo nekad, a bogami dosta često, ne baš i u našu korist.

Tako kosa spontano pada oko mene, pod naletima frizerskih makaza. Osećam se kao u snu kada vam opadaju dlake s glave, a u sanovniku posle piše da ste se tako oslobodili neke muke. Žena do mene objašnjava da ne podnosi žene koje se s muškarcima druže samo radi seksa, jer ona je daleko otvorenija i naravno drugačija. Muškarac preko puta mene, onako usput, razočarano kaže da mu je propao odmor jer ni jednom nije isplovio sa svojom dugačkom jahtom. Mladić iza mene podiže majicu i hvali se postignutim rezultatima u teretani za samo dva meseca. A onda, sasvim nenadano, hvatam sebe kako se blaženo smeškam u ogledalu, s obzirom da u trkama više ne učestvujem, ali ih vrlo rado posmatram. Doduše, iz najtraženije lože u koju možete da se smestite, a zove se sloboda.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Pritisak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: No filter Pučina I.Tokin Ivan Tokin: Bez panike Sonic Youth Ispovesti uživaoca pop kulture: Sonic Youth i ja · · · ·