Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Skoro uvek imam napad panike kada se iz inostranstva vraćam u Srbiju. Poput mačke koju hoće da stave u kadu i istuširaju, krenem da se otimam na samom ulazu u avion. Da zaista imam šape, držao bih se kandžama za vrata sve dok me masa ne satera do sedišta koje mi je upisano na bording karti. A onda kad je već gotovo, kada sam nažalost, ipak seo, dok slušam kako se džiberi dovikuju kao u gradskom prevozu, shvatam da granice Srbije zapravo počinju upravo tu. To je trenutak kada poželim da mi umesto lanč paketa i bljutave kafe ponude blister ksanaksa koji ću da progutam na eks, pre nego što avion zaista sleti i stjuardese nam požele lep boravak u Beogradu.

Kao i za svaku neprijatnost koja treba da vam se desi, tako i za dolazak u Srbiju ne postoji idealan dan.  Ne znam zašto je taj osećaj, bar kod mene, toliko naglašen, zašto se paralizujem u momentu kada čujem zvuk onog pečata koji označava ponovni ulazak u zemlju u kojoj ti se ne živi. Znam, okej, znam, što ne odeš onda? Dobro, videću šta ću s tim, ne želim da vam kukam, samo želim da opišem taj osećaj teskobe koji imam svaki put. Hoću da ostane zapisan taj trenutak kada osetim da mi u telo ponovo ulazi otrov i širi se mojim venama i omamljuje me, lagano, polako, podmuklo. I znam da je to loše, znam da ću već za par dana nastaviti da živim normalno u paklu, ne osećajući ništa. Neće me više boleti što vidim koliko je sve propalo, uništeno i uzaludno. Samo ću ponovno da se prepustim toj opštoj nezainteresovanosti i besmislu koje se valja poljima kalendara. Ali, baš zato, baš zato pišem ovo, da se ne zaboravi taj prvi korak, kada iz tog privida slobode ponovno kliziš ka svojoj ćeliji.

Bila je nedelja. I kiša je padala kao da nije imala nameru nikada da prestane. Ta kišna zavesa, poput najave nekog misterioznog potopa, zapravo bila sjajna uvertira mog povratak sa odmora. Dok kisnem pored statue Nikole Tesle i čekam broj taksija kome moram da kažem svoje ime, razmišljam koliko je život zajeban, koliko smo samo ograničeni i kolike smo kukavice. Gde je nestala hraborst, gde je nestala ta volja za životom? Osećaj da je sve moguće i da će ipak, na kraju, sve biti u redu. Okej, lakše je biti depresivan po kišnom vremenu. Taksista je za razliku od mene srećan, dobio je vožnju do grada po drugoj tarifi. Razumem ga, nisu to male pare. Meni je samo važno da se dokopam stana i pokrijem ćebetom. Da gurnem kofer u jedan ugao sobe i da ga ostavim tu da leži neraspakovan i po nekoliko nedelja, jer će to možda značiti da se ipak nisam vratio. I onda taj miris stana posle nedelju dana. Ta pomešanost ustajalog vazduha i mirisa koji stvori telo. Okej, ipak neki znak da sam na svojoj teritoriji, nije baš da ništa ovo nije moje. Kiša pljušti, komšije se svađaju, bojler mi prazan. Tišinu najbolje razbija televizor. Prvo što vidim je Maja Volk na Grand televiziji daje savete o zdravom životu ljudima iz dijaspore. Taj neki čovek što je na vezi se dere da je krenuo da pije aroniju, što Maja Volk podržava. Puna je entuzijazma i pozitivnosti, kao i voditelji u studiju. Bez šale, ne znam šta da mislim o tome što vidim.

A onda se taj strašni dan završava Oljom Bećković. Sviđa mi se haljina koju je obukla. Čak je raspoložena i oštra, što je u njenom slučaju uvek dobitna kombinacija. Dok gosti analiziraju Srbiju, onako komadajući je na sitne delove, po prvi put razmišljam da pozovem onaj broj u dnu ekrana. I čim se veza spoji, čim Olja kaže „dobro veče, izvolite“ onim svojim čuvenim tonom, ja se razderem poput nekog ludaka: „Alo, bre, ženo dokle ovako?“

Ishod bi bio jasan: „Laku noć, prijatno.“

Džoni Keš Žena na ivici nervnog sloma: Izgubljena pesma, izgubljena žena Voodoo Popeye Populizam: Najbolje devedesete/Voodoo Popeye „Voodoo Epopaye“ Boho kosa Srećna domaćica: Kosa Josif Staljin Pouke iz prošlosti: Drug, nedrug ·