Levo-desno
U VAZDUHU · kolumna

Pre neki dan sedim s nekim nepoznatim ljudima, prvi put ih vidim u životu, doduše fini primerci ljudske vrste. Ono što babe kažu „vaspitana deca“. I tako razgovaramo, ćaskamo, razmenjujemo neke rečenice, opipavamo frekvencije jedni drugima, sve do trenutka dok jedna od osoba ne pomene da danas nije otišla na rođendan prijatelja, jer je zabava povodom toga iznenadno otkazana. Ništa to ne bi bilo toliko čudno, svašta se danas dešava, međutim razlog zbog koga se nisu punile čaše džin tonikom i đuskalo do jutra bio je zapravo tinder „date“.

Tada su svi zanemeli, valjda nikad to nisu čuli do sada, ali eto ima ljudi koji su u stanju da svojim prijateljima kažu da ne dolaze, jer je iskrsnulo spontano viđanje u cilju zadovoljena seksualnih ili ljubavnih potreba. Samoća je počela da nagriza sve delove života, bez obzira na pol, godine, status u društvu, versku pripadnost i ostalo. Nema osobe, čini mi se, koja bar malo ne pati od te čudne bolesti, koju još nisu stavili na listu Svetske zdravstvene organizacije, a trebalo bi. Ta mimikrirana epidimija širi se bogami munjevitom brzinom, jer teško da možete da sretnete čoveka koji iz nekog razloga nije usamljen. Subjektivno ili objektivno, to je sada sasvim nebitno, u svakom slučaju postoji taj jedan generalni talas osećanja da smo sasvim sami. Da nikog nema oko nas. Ili da su nas ostavili. Ili da su nas odbacili. Ili da nikom ne trebamo. Ljudi, izgleda da je došlo do otuđenja. Slabo ko kome veruje. Svako se pazi na svoj način. Samo da ne dođe do povređivanja. Zato ću i večeras ostati kod kuće.

Međutim, priča sa Tinder slavljenikom se ovde ne završava. Nije ovo najluđe što je uradio. Pre samo dve godine priredio je žurku, koju nije otkazao, u čast dvestotog Tinder sastanka koji nije uspeo. A kažu da je jako fin čovek i pažljiv, međutim eto, nikako da nađe srodnu dušu. Doduše, možda oni ni ne znaju da je on ne traži, ali ajde, ne mora sve da se zna o svima. Često možete da vidite slične ljude poput ovog zaljubljenika u Tinder aplikaciju, sede u kafiću ili metrou i kako se to popularno kaže „swapuju“. Glava koja ti se ne sviđa levo, glava koja ti se sviđa desno. I tako ceo dan, kao neki pasijans. Meni nekad bude neverovatno, jer neminovno buljim u telefone ljudima, kako se ta „seča glava“ jako brzo odvija. Nisam siguran da li neko provede i pola sekunde na nečijom profilu, a već bude selektovan u đubre. Zanimljiva je ta dinamika očajno usamljenih ljudi koji su negde stvorili adikciju u potrazi za ljudima koji će da ih reše te bede. U međuvremenu oni su postali toliko razmaženi da niko nije dovoljno dobar, misleći da su stvorili svoj lični kriterijum. Međutim, đoka. U tome i jeste zamka – da neprekidno misliš da se baš iza sledeće glave koju ćeš da sasečeš u korenu krije ona „prava“.

Sigurno ste već konstantovali da više niko nikom ne prilazi u realnom vremenu. To je postalo krajnje demode. Bolje uključi aplikaciju i vidi ko je u blizini, pošalji GIF ili smisli nešto kreativno. Nikad se ne zna šta će kod koga da upali. Ali, nikako ni pod kojim uslovima nemoj da se izlažeš neprijatnosti „startovanja“ oči u oči. Prvo što osoba s druge strane može da pomisli je da ne može da veruje da si se usudio da priđeš, a drugo što će misliti je da si pijana budala. Zato prvo srce na aplikaciji, pa ćemo da vidimo. Ali, ne nadaj se mnogo, ne očekuj ništa, to ti je najbolje, jer šta će ti još jedno neuspelo veče za vratom. Kući se vraćaš sam, jer je takvo veče, a ne jer si nesposoban ili loše sreće. A onda kada legneš u krevet, onako čisto pre spavanja, upališ aplikaciju da vidiš ko se još očajan vratio kući ili nije ni izlazio. Možda baš u tom talasu očajanja uloviš nekog. Za ceo život. Ne daj Bože.

I tako se ta igra usamljenosti lepo pothranjuje i nadolazi kao tek zamešen hleb. Bojim se da je došlo vreme kada nam cela ova farsa postaje normalna, odnosno počinjemo da se navikavamo da tako stoje stvari, da se nešto u ljudima zaista promenilo. Kao i vremenski uslovi. Tako da se nikada ne zna kad će leto, a kad zima da vam zakuca na vrata. Zato, samo slojevito.

Kalifornija Gistro priče: Kalifornija Alpi Žena na ivici nervnog sloma: Sezona intenzivnih doživljaja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ima nešto u tom što me nećeš Japanski zmajevi Ivan Tokin: Astronauti · · ·