Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ležim na bolničkom krevetu i gledam kako tečnost iz flaše infuzije kaplje u moju venu. Nije mi dobro, imam jake bolove, ali toliko sam svestan da mogu da razmišljam o životu. Uostalom, o čemu biste drugo i razmišljali kada se nalazite u Urgentnom centru, tu odmah, nadomak smrti. U susednoj sobi čujem zvuk aparata, nečiji otkucaji srca u pozadini, kao zlosutna najava kraja.

Pokušavam da uhvatim tu melodiju, makar nešto u toj potpunoj tišini, tako što patikom udaram stalak koji drži bocu sa koktelom mojih lekova za što brži oporavak. Neverovatno je i apsurdno, koliko se čovek stalno nešto žali, kenja, mrzi, negoduje, nervira, ludi, a naše telo želi samo jedno – da preživi.

Zvučaće bizarno, ali ja volim bolnice. Čak i one sumorne i oronule, poput onih iz filma Veriola vera. Ne znam baš kako se razvila ta patološka ljubav između mene i bolnica, ali to su mesta, poput aerodroma ili hotela, koja u meni bude osećaj neke sumanute bezbrižnosti, iako bi trebalo da bude sasvim suprotno. Na takvim mestima, ljudi se obično plaše ili im je teskobno, a meni naprotiv, čim kročim, bude mi odmah bolje. Znam, zvuči potpuno nenormalno, ali tako se osećam kada osetim miris asepsola i čujem zvuk klompi zdravstvenog osoblja, kao da sam ponovo došao kući. U stvari, sinoć, dok sam ležao tako bespomoćan i namučen, palo mi je napamet da su bolnice kao neki besplatni hoteli na račun poreskih obveznika. Doduše, u kojima uživa ona sorta hipohondara kao što sam ja, ona koja u svakom trenutku, što češće, voli da drži stvari pod strogom kontrolom, odnosno da neprekidno bude u toku u kakvom stanju je organizam. Ponekad mi se čini da bih mogao komotno da spavam u magnetnoj rezonanci ili da se umesto kafe ujutru, priključim na koktel dozu vitamina ili da proverim krv „samo“ još jednom.

Mislim da sam se prvi put u bolnicu zaljubio sa četiri godine. Uprkos jako traumatičnoj operaciji vađenja krajnika na živo, vučem romantična sećanja na nikšićku bolnicu i griz koji smo svakog jutra jeli, moja mama i ja. I danas, kada me neko pita da maštamo šta bismo pojeli da možemo da naručimo da nam se donese, uvek mi se u glavu uvuče taj griz sa malo „Benka“ na vrhu, nešto što ne može da zameni ni jedan dezert sa ne znam koliko Mišelin zvezdica. Kasnije, sticajem okolnosti ili ne, dosta sam boravio u bolnicama. Krhkog zdravlja, da ne kažem svilenkaste duše, ležao sam na raznim odeljenjima i upoznavao najrazličitije ljude, koje sam zavoleo kao svoju familiju. Zaista ima nečeg u ljudskog patnji što zbližava, bez obzira da sa nekim delite iste životne svetonazore ili da li vam se sviđa nečiji muzički ukus. U bolu i bespomoćnosti možete preći i preko ružne pižame, loše frizure ili pokavarenih zuba. Bol vam otkriva samo ono što je suštinski bitno u ljudima, a onda nema razloga da se ne zaljubite u sve.

Tako sam ja dugo mislio da ću da budem doktor ili hirurg. Dok sam ih kao mali gledao iz postelje, tako u grupi kada uđu u jutarnju vizitu, delovali su mi strašno bitno, jer drže naše živote u njihovim rukama. Međutim, više od te moći i superiornosti mi se sviđao ceo taj mizanscen, drama koja se pravi po hodnicima i pozorište koje se stvara iza mantila koji se vijore. U mojim očima svi oni su delovali kao kapriciozne zvezde, uvek spremne da vam odbruse i zapuše usta, savršeni glumci kojima se posao preliva na privatni život. Nemogućnost da se izađe iz uloge na kojoj vam svi potajno zavide. Međutim, iako nisam postao ništa od navedenog, i dan danas sa divljenjem gledam na te ljude. Ne samo zbog humanosti koji moraju da pokazuju svakodnevno i da se brinu i onima koji im se baš i ne dopadaju, već zbog te malene zavisti iz detinjstva. Nekada pomislim da bih se zadovoljio samo ako bi mi dozvolili da umesto njih udarim pečat ili se nečitko potpišem na receptu.

Imam jako nizak prag bola i prezirem bilo koji njegov oblik. Nanositi ga ili osećati, nebitno, bol je nešto najgore što postoji. Zato mi nije jasno odakle meni tolika ljubav prema bolnicama, kada se tamo, na ovaj ili onaj način generiše osećaj koji niko ne voli. Međutim, sve iskrene ljubavi su bolne, zar ne?

Kišni dan Ivan Tokin: Posle Trafika Skoča Gistro priče: Kod Vuka, šezdeset i neke Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Slobodna vožnja siti 3-cover1 Žena na ivici nervnog sloma: Kampanjac · · ·