Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

U inostranstvu postoji neki miris koji me uvek podseća da nisam u svojoj zemlji. Ne mogu da objasnim odakle on potiče, jer ga pronalazim na različitim mestima. Nekad mislim da to „nešto“ dolazi od pragova u metrou, a nekad da je to prosto samo neki od intenzivnih začina indijske, sirijske ili azijske kuhinje. Međutim, mislim da je sve to izmešano i da se pretvorilo u samo jednu aromu, jedan vrtlog hemijskih jedinjenja, koji tako slobodno kruži vazduhom. Shvatio sam: to je miris tuđine. Miris koji ne postoji kod kuće. To je zadah koji ne poznajemm, miris koji postoji samo tu.

Sećam se dobro, iako sam bio jako mali, ali Sarajevo je imalo karakterističan miris smoga. Zimi bi to baš dolazilo do izražaja. Svaki put kada bih izašao da se sankam ili grudvam sa ostalom decom, osećao bi se miris paljevine – dima iz toplana. Kada si tako mali nisi ni svestan šta to znači za tvoja pluća i koliko je zagađenje vazduha visoko, samo počneš sve više i više da postaješ blizak sa tim zagađenjem, koje postaji miris tvog detinjstva na neki način. I sada, kada god to isto osetim u Beogradu, kada krene grejna sezona, zamislim Sarajevo i meni bude toplo oko srca. Hodam tako hladnim gradom, dok mi se nevidljivi dim uvlači u nozdrve, a ja samo uživam. Što je jače, to mi je sećanje jasnije. Kao onaj osećaj kada uđete s hladnoće u zagrejanu kuću, a iz mamine rerne miriše musaka ili se puše sarme iz šerpe. A vi ste srećni i jedva čekate da sednete za sto i molite boga da ima svežeg belog hleba da umočite u salatu ili ostatke u tanjiru.

Zvučaće po malo bizarno, ali imam jednu čudnu naviku, a to je da njušim ljude u prolazu. Kada mi u susret ide neka interesantna osoba po bilo kom osnovu, ja se poput nekog psa pripremim za trenutak mimoilaženja, a tada i bukvalno zatvorim oči i udahnem duboko kako bi osetio nečiji miris. I stvarno, ako probate to da uradite, osetićete kako neka osoba miriše. U prolazu, zapuhnuće vas aroma persone, pomešana sa odabranim parfemom, mirisom omekšivača sa odeće i ljudskim izlučevinama. Ovde ljudi mirišu lepo, rekao bih, brinu se o sebi, uglavnom. Međutim, i to je čudno, kao da velika većina koristi iste preparate za kosu ili za pranje rublja. Taj intenzivni miris osećam na ulicama, kada se šetam, podseća me na najednostavni sastav sapuna za kupanje ili jeftini gel za kosu, starinski miris čistoće. Kao ono kada smo se kupali nedeljom, pa nam kosa mirisala na Kosili dok smo tužno gledali odjavnu špicu Boljeg života, želeći da je trajala bar malo duže. Tada nismo znali da će je baš toliko reprizirati, kasnije u budućnosti. Da jesmo, bilo bi nam lakše.

Mirisi nas vrebaju svuda, uvlače nam strahove u kosti i podsećaju nas na radosti, zapisuju se u naš DNK lanac. Tako znamo šta nas čeka u bolnici, pošti, pekari, kod zubara. Postoje ti neki bizarni mirisi, kao što miris varikine ili plombi, miris itisona u opštinama, miris muškatli u bilbiotekama, miris mačijeg urina u hodnicima, koje takođe volimo. Dobro, neko i ne voli, ali da oni ne postoje, kao da bismo izubili orijentaciju gde se nalazimo. Tako raspoznajemo gde smo, vraćamo se u prošlost i šetamo se lavirintima sećanja.

Na putu do moje najbliže metro stanice postavljen je kamionet u kome jedan simpatičan čovek prodaje vafle i krofne. Svaki put kada prolazim tim putem ulećem u ogromni oblak mirisa prah šećera, da pomislim da sam i sam neki bakin kolač sa višnjama. Onda se okrenem i shvatim da sam na pravom putu, da nisam ništa promašio, jer je taj kamionet znak da ću uskoro da se spustim u podzemlje i prodavac se osmehuje u želji da proda još koji ugljeni hidrat stanovnicima našeg kraja.

Volim mirise, i lepe i ružne. Oni su baš kao i život, nekad prijatni, a nekad mogu da nam unište dan. Teško mi je da zamislim da smo rođeni bez takvog predivnog čula, o kome toliko i ne razmišljamo, a toliko puno nam daje, da jednostavno imamo jedinstvenu priliku da osetimo i one neopipljive delove stvarnosti, koji su naizgled tako dobro sakriveni. Međutim, miris nas uvek odvede tamo gde treba. Ili gde želimo.

078

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ništa ne razumem Devojka sa Autokomande Gistro priče: Devojka sa Autokomande Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Sinegdoha Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Presađivanje u dva kofera ·