Mlak Alauz Jordan Cvetanović foto
U VAZDUHU · kolumna

Nije neka velika tajna da je pozorište na aparatima i da jedva diše. Tek toliko da možemo da kažemo da postoji. Neki će možda da se naljute, ali budimo iskreni: koliko ste se puta vratili zadovoljni iz teatra? Da li možete da se setite? Možda je problem što ne cenimo ono što imamo, pa mislimo da je kod drugih bolje. Međutim, ako se malo bolje zagledate u ovdašnji repertoar, s lakoćom možete zaključiti da se među većinom nalaze manje više slični naslovi.

Malo malo pa pogledamo Hamleta ili Sumnjivo lice. Nema puno odstupanja. Niti eksperimenta. Uglavnom se igra na sigurno. Bez iznenađenja. Čak i ako se pojavi nešto vanredno, neki ekces, to se brzo zaboravi. Čast izuzecima, i u jednom i u drugom smislu.

Ali, to je tako, možda nam ne treba nešto više. Ukoliko se niko ne buni, a ne buni se, onda je sve sasvim u redu. Treba to i prihvatiti. Predstave se prave u najvećoj meri zbog publike, a u pozorište se ide, videli smo onomad one kilometarske redove. Međutim, ipak postoji nešto mnogo uzbudljivije od predstava koje možete da pogledate, a to su svakako njihove premijere. Predstave u predstavi. Ne znam da li ste imali priliku da učestvujete u nekoj od njih, ali svakako je neuporedivo. Pre početka i nakon spuštanja zavese odigrava se drama na sve strane. Bez reditelja i dramaturga. Ljudi sami od sebe, pristaju da glume, jer ih okolnosti na to teraju. Pomno se prati ko je došao, ko kasni, ko se s kim poljubio, ko je otišao nakon pauze, a ko je ostao na koktelu.

Zato ljudi često vole da kažu kako ne vole premijerna izvođenja, jer je sve napeto do krajnjih granica – od glumaca na sceni do publike koja u rukama drži spremne bajonete da u svakom trenutku može adekvatno da reaguje. Premijere su kao neka borba u kojoj se glumci maksimalno trude da se svide publici, a publika ih neprekidno dočekuje na nož. I tako se lepo slažu u toj sadomazohističkoj igri, to se tako snažno oseća u tami partera, dok mirno sedite i pratite šta se odigrava na sceni.

Sva ta ozbiljna lica, obasjana svetlošću sa pozornice, se ni ne trude da bilo šta sakriju, jer osmesi i spontani aplauz su zabranjeni. Najbolje je ne reagovati i biti santa leda, jer posao premijerne publike je zapravo da poput Strašnog suda beleži svaku grešku, zaboravljen tekst, pogrešan akcenat ili neadekvatan kostim. Ponekad imam utisak da sedim u bizarnom Savetu staraca koji čeka da žena porodi dete pa da se izglasa da li je lepo ili ružno, jer bože moj, to se odmah vidi. Odmah!

Kao da uopšte nešto mora da se kaže. Što je najgore ljudi neprekidno misle da je njihovo mišljenje važno, pa konspirativno šapuću na prijateljevo uvo, da ih slučajno neko ne bi čuo. Tužno je koliko retko ko sme da kaže šta misli, jer kasnije uz zdravicu i zvuk vinskih čaša, svi će se samo smeškati i oduševljeno rukovati sa autorima. U suštini, samo se sladimo sitnim tračevima, nagađanjima, zluradošću i površnim tumačenjem nečijeg truda da uspe da dotakne naša srca. Zapravo, tužno je neprekidno biti iznad, praveći se da je to najbolja perspekitva života. A možda se baš iz tog ugla ni ne vidi cela predstava. Ko zna.

A onda usledi aplauz. Po njemu se valjda sve zna. Da li je predstava prihvaćena ili ide na streljanje. Nikada mi neće biti jasno na koji način se određuje da li je aplauz iskren ili je žargonski rečeno mlak? Ko to uopšte meri? Da li postoji određena osoba ili aparat za to, pa se posle sabira nešto i utvrđuje tačan karakter aplauza? U momentu kada svi počnu da navlače jakne i lagano ustaju, ustremljeni ka prostoru za koktel, ljudi obično unezvereno gledaju jedni u druge. Neuhvatljivim pogledima pokušavaju da detektuju tuđe misli i utvrde ko šta misli. Nažalost ili sreću, niko ništa ne uspe da sazna. A opet, na kraju, svi sve znaju.

Premijere predstava su možda naše najbolje predstave. Čudno, ali u celoj toj igri skrivanja i hodanja po jajima ima nečeg uzbudljivog, jer se neprekidno pitate kada će da opali ona puška sa zida, da već jednom napravi spektakularan kraj o kome će grad dugo pričati.

Rubinštajn Pouke iz prošlosti: Olaka predviđanja velikog pijaniste Prozor u dvorište - Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vidimo se u čitulji Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Promena Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Partijke i partijci