Ples (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Imao sam pet godina kada sam prvi put igrao na stolu uz Vesnu Zmijanac. Sećam se dobro tog osećaja, kao da je juče bilo. Deda mi na starom tranzistoru pušta njenu kasetu i pesmu „Kad zamirišu jorgovani“, duet sa Dinom Merlinom, a ja osećam sevdah, ritam koji mi je i dan danas u kostima. Kretao sam se između šoljica za kafu i rakijskih čaša, zamišljajući da me ona gleda, seksi diva nekadašnje Jugoslavije. Jasno čujem aplauze. Narod koji traži još te zabave za plebs.

Dok u tami bioskopa upijam prodorni glas jednog od najvećih koreografa svih vremana i sudaram se sa pogledom na svet Ohada Naharina, u dokumentarnom filmu Mr Gaga, sećam se dede Svetozara koji me tera da budem slobodan i da pustim svoje telo da igra. Neverovatno mi je koliko razumem šta taj čovek govori i koliko mi je blisko sve što radi. Svaki pokret, svaka reč, uzdah, uspeh i poraz. Sve mi je to blisko. Imam utisak da se poznajemo godinama, da praktično živi u mojoj glavi. Trenutak kada izgovara da su tuga i ples, brat i sestra, u meni budi orgazam, želju da zakoračim u platno i pokažem mu šta umem i šta znam. Sve ono što me je naučio deda.

Ples nas čini živima. Svaki pokret je krik. Baterflaj efekt. Potres. Zemljotres. Cunami. To je jezik kojim komuniciraju najtananije duše, organizmi koji ne mogu rečima da kažu sve što osećaju. U pokretima se krije sve ono što ljudi žele da pročitaju između redova. Svaki zamah rukom ili nogom je poziv na dijalog koji nikada neće biti izrečen, a toliko toga će biti rečeno. Zato volim da igram, bez razmišljanja, kao da niko nije prisutan u prostoriji, do poslednje kapi znoja.

S velikom tugom i divljenjem posmatram svaku veličanstvenu koreografiju Ohada Naharina, svestan činjenice da sam prestar da u ovim godinama postanem profesionalni igrač. Međutim, telo se buni, želim da bukvalno iskočim iz svoje kože, doživim nervni slom u sred bioskopa i zauvek umrem pre odjavne špice. Nije mi jasno kako pre nisam saznao da taj čovek uopšte postoji i preusmerim svoj život u boljem smeru. Njegova beskompromisnost i strast za igrom u meni proizvodi frustraciju koja ključa na 100 stepeni i previre u beskonačni očaj. Zašto? Zašto sam zarobljna duša koja čami u okovima sopstvene pasivnosti? Zašto ne mogu ponovo da se rodim i krenem u drugačijem smeru? Zašto stojim u mestu i ne mrdam? Zašto ne mogu da se bacim u taj uzburkani okean u kome su talasi strašno visoki? Zašto?

Teško je objasniti taj osećaj sreće i slobode koju osećam dok se krećem na plesnom podijumu. Bilo gde, u klubu, uz šipku ili na kućnoj žurci dok se moje telo uvija, pokušavaći da iskažem sve ono što osećam u tom trenutku. To je možda jedina iskonska sreća koju sam ikada osetio na sopstvenoj koži. Samozaborav koji se ne može prepričati.

Želim da skočim i prekinem veličanstvenu projekciju tog veličanstvenog života koji se razvijao po beskompromisnoj putanji ljudskog srca. Želim da pocepam platno i zauvek oštetim kopiju filma koji govori o čoveku koji je neprekidno osluškivao sebe u nemogućnosti da podnesem svoj kukavičluk i proračunatost. A zapravo samo bih želeo da igram i pokažem da nisam ništa gori od tog čoveka koji je samo slušao sebe.

Film se simbolično završava padom Ohada Naharina, koji je samo još jedna šaljiva i uvežbana koreografija. On se nekoliko puta uzastopce prostire po stepeništu, dokazujući još jednom da je veliki umetnik kome nije teško da padne i ustane. Posmatrajaći taj veličanstveni razvojni put jednog od najvećih plesača našeg vremena, sa suzama u očima, prizivam taktove Vesne Zmijanac i zamišljam da igram na sopstvenom grobu sazdanom od taktova ličnih promašaja, sasvim siguran da je upravo taj ples nešto što nikoga ne bi ostavilo ravnodušnim. Pa, ni čuvenog Mr Gagu.

Ana Vučković - Luksuz (foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Luksuz Kolaž Ivan Tokin - Hiper Ivan Tokin: Hiper Kontrasti (foto: Skoča) Gistro priče: Kontrasti Okreni nulu (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Okreni nulu da te bolje čujem · ·