Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Na neki perverzan način volim svadbe i sahrane. Ponekad mi se čini da su to jedini događaji kada su ljudi, uprkos osmišljenoj koreografiji i svim pokušajima da prikriju pravu sliku stvari, zapravo najiskreniji. U gotovo neprimetnom govoru tela, osmesima i suzama, zapravo izbija onaj pravi život. Čak ni tone šminke i želja da sve izgleda beskrajno bajkovito na Instagram profilima svih zvanica i gostiju, ne može da prikrije ono što se godinama taloži ispod tepiha.

U oba slučaja, bilo da neko staje na ludi kamen ili se na nekog baca grumen zemlje, svi se trude da budu u najboljem izdanju. Retki su oni koji u takvim slučajevima baš žele da izgledaju kao svakog dana, pod izgovorom da ih ne zanima robovanje nekakvim društvenim normama i budalaštinama vezanim za bonton odevanja i ponašanja. To je zapravo idealna prilika da vas neko vidi u lepršavoj toaleti ili sa pravilno vezanom kravatom. Za mene je ova vrsta iventa nepresušni izvor inspiracije, scenografija za početak nekog filma u kojem još uvek nisu podeljene uloge i dijalog.

Zanimljivo je koliko ljudi ovde vole da kasne. Kao da je nepisano pravilo da niko od pozvanih ne sme da dođe prvi, jer je to baš blam, a ne poštovanje domaćina. Skoro da nema persone koja ne uživa u tom bizarnom običaju da se dolazi skoro pa dva sata kasnije, a ne na vreme. Često mi se dešava da budem onaj koji otvara ceromoniju, ne zato što tako želim, već zato što poštujem činjenice koje pišu u pozivnici koju sam dobio. Gledajući druge, na koji način tretiraju iste te podatke, nekad mi se navođenje vremena čini zaista suvišnim, jer ga niko i ne poštuje.

Kod sahrana je malo bolja situacija bar kada je prolazno vreme u pitanju. Srećom, to je dosta nelagodna situacija, pa sve kratko traje, ukoliko sveštenik ponekad samoinicijativno ne produži opelo svojim raskošnim glasom. Ne znam da li ste to primetili do sada, ali ljudi najčešće komentarišu ko je iskreno tugovao, a ko je puštao lažne suze, kao da se nečija tuga može tako lako izmeriti. Inače, najviše volim kada nekom baš u tim ključnim momentima zazvoni telefon, a ringtone odiše nekom aktuelnom muzičkom temom, u potpunoj kontri sa celokupnom atmosferom. Upravo taj mali detalj u kome čujete kako neko šapatom izgovara „na sahrani sam“, pokazatelj je da se, uprkos svemu, život nastavlja. Sa nama ili bez nas.

S obzirom na činjenicu da pripadamo naciji u kojoj alkohol dominira u životima u punoj čaši, a njegov kvalitet se meri u promilima, pa i radost i tuga jako brzo počnu da kulja napolje. Tako se uspostavi neka čudna hijararhija, u kojoj jedna ili više osoba počnu da uzimaju primat nad dešavanjem i bacaju senku na sve prisutne svojim ponašanjem koje se obično opravdava činjenicom da je takav red. I sam sam jednom, u ulozi kuma, sasvim izašao iz sopstvene kože, ne želim ni da se sećam šta sam tokom te noći bio u stanju da uradim.

Dok sedim za stolom i čekam da se posluži predjelo gledam kako žene popravljaju karmin ili kako neki nameštaju svoja lica za epohalni selfie. Buljim u svatove koji pokušavaju da pregrizu žilavu pršutu, zapažam koliko se svako trudi da bude pristojan. Bar na početku. A onda kada krene muzika i mladenci otplešu svoj prvi ples, otvara se neograničeni prostor da svako pokaže to svoje stanje iznutra. Ples demona.

Zato volim svadbe i sahrane. Tada ispliva sve. I ono šta valja i ono šta ne valja. Uprkos ogromnom trudu da svi budemo na nivou zadatka, neko zakaže i povuče nogu. Međutim, koliko god to na prvi pogled bilo neprijatno, čini se da su to oni retki momenti u životu kada sasvim nesvesno sumiramo i sebe i druge. Tada svima postane jasno s kim imaju posla. Na svu sreću, već sutradan, sve se brzo zaboravi i život ide dalje. Baš kao da se ništa nije dogodilo.

Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Gistro priče: Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Nikad nije ono što mislite Prozor u dvorište: Nikad nije ono što mislite Foto drveća Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drvo cat-233367_960_720_cover Ivan Tokin: Rutina · · ·