Ispovedanje pred pepeljarom (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Potpuno je neverovatno kojom brzinom su ljudi spremni da vam otvore dušu okupljeni oko pepeljare, napolju, na puš-pauzi. Zapravo zanimljivo je koliko je malo potrebno da se s nekim zbližite, samo zato jer ste podelili upaljač i udahnuli delić kancerogenog dima. Upravo to civilizacijsko odbacivanje nikotinskih zavisnika, kao neprijatelja broj jedan po zdravlje cele planete, pretvorila je prostorije za pušenje u rezervate u kojima vam ne preostaje ništa drugo nego da se ispovedite potpuno nepoznatoj osobi, za koju znate da je više nikada nećete videti u životu.

Pre samo nekoliko dana našao sam se, sasvim slučajno, na pauzi jedne gostujuće pozorišne predstave, upravo u blizini velike pepeljare. Činilo se da pored pepela, ljudi tresu sve što im je na srcu, kao da su nevidljivi ili jedini posetioci pozorišta. Izgovaraju reči bez ikakve cenzure, deleći ih jedni s drugima poptuno nefiltrirane, bez zadrške, dok govorom svojih tela ne uspevaju da sakriju ama baš ništa. Zapravo gde god da kreneš, neko se dere, jer ljudi obično misle ako su glasni da su u pravu. Ubeđeni su ako povise ton da pobeđuju sagovornika, kao da igraju tenis ili šah. Nije mi jasno kako ne shvataju da je razgovor razmena, a ne takmičenje. Međutim, sakupljanje poena je dosta popularan hobi u ovoj sredini. Kao da se neprekidno razgovara u društvu vrhovnog suda koji upisuje koliko je ko pobeda zabeležio u najobičnijem i trivijalnom dijalogu između dvoje ljudi. Čudna mi je ta potreba za glasnošću, s obzirom na količinu straha od iskazivanja onoga što se zaista misli. Upravo ta frekvencija govora, nepristojno kreirana da vas cela okolina čuje, ukazuje ne samo na najbanalniju inferiornost već i na činjenicu da zapravo većina suštinski ne sme ni da pisne. Najprostije rečeno, ne plaši se pasa koji laju.

Imam utisak da je odjednom postalo moderno da više niko ne razmišlja, a da uglavnom svi imaju mišljenje. Bitno je da se nešto kaže, nije važno šta. Značajno je da se napiše komentar. Opširni status ili prostački tvit. Nebitno je, samo da se odreaguje, da se ne ćuti, jer bože moj, živimo u vremenu kada svaka budala može da kaže šta želi. Ako ne napišeš nešto na nečiji post ili ne prokomentarišeš fotografiju, makar da napišeš „lol“ ili ubaciš adekvatan emotikon, kao da nisi prisutan. Ćutanje je polako, ali sigurno postalo ugrožena kategorija, s obzirom na to kada ćutite u društvu, ti si ili kukavica ili ti nešto fali. Kada ćutite, sve oči su uprte u vas, u iščekivanju kada ćete da progovorite i iznesete svoj sud, mišljenje, presudu. Onaj koji ćuti, on je sumnjiv. Onaj koji ćuti, nije dostojan pažnje. Onaj koji ćuti, nije za ljude.

Dok slušam s kakvom samouverenošću ljudi iznose stavove na tacni, bez bojazni da nekog time vređaju, a da nisu o tome promislili niti jedan minut, srce počinje ubrzano da mi lupa. Ponekad mi se čini da to niko od njih ne radi, jer je zlurad ili loš čovek, već je to samo još jedna socijalna konvencija, baš kao i pušenje u društvu. Ako se trujemo, trujemo se zajedno. E, tako i ovo, ako pljujemo, to činimo u grupi, lišavajući se osećaje krivice da smo bilo šta ružno izjavili.

Dugo sam mislio da je ona čuvena narodna izreka „ćutanje je zlato“ izmišljena da bi ljudi držali jezik za zubima, u strahu da se nikada ne sazna šta zapravo misle. Međutim, kako godine idu, sve više mislim da je tišina najlepši zvuk koji ljudsko biće može da proizvede. Zato, sve češće, dok stojim pored pepeljare, radije biram da se branim ćutanjem i da se zabavljam zagonetnim pogledima izazvanim mojim ponašanjem, koje je sve, samo ne nemo.

Gradski prevoz (foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Gradski prevoz Ples (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Mr Gaga Ana Vučković - Luksuz (foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Luksuz Kolaž Ivan Tokin - Hiper Ivan Tokin: Hiper · · · ·