25A_0160
U VAZDUHU · kolumna

Prvi put u životu ulazim u Bundes banku. Sve što znam o njoj je taj neustrašivi naziv za koji sam čuo još kada sam bio mali. Stalno se među odraslima provlačilo to ime, više ne znam ni zašto, a danas ja stojim ispred njenog ulaza. Razlog mog dolaska uopšte nije tako spektakularan, jer sam krenuo da rasitnim novac, iz nekog razloga velike novčanice su ovde poput belog luka za vampire. Iskren da budem, odnos prema novcu je u Nemačkoj dosta čudan. Imam neki blagi utisak da se svi plaše keša, kao da je bolje da niko nikada ne vidi pare koje troši, a sa druge strane kada negde izvadite karticu, zakolutaju očima.

Sve dok nisam ušao u hol glavne nemačke banke nikada mi nije palo na pamet da su banke u stvari neka vrsta savremenih hramova. Uvek je prostrano, hladno i mirno, idealno za meditaciju. Visoki plafoni i vitraži na sve strane. Ne daj bože da neko nešto glasno kaže, glas bi putovao dugo i dosta glasno. Čovek na vratima iz obezbeđenja poseduje frizuru iz nemačkih porno filmova, raskošni busen sa repovima pozadi, stoji ukipljeno i naravno ima poker face. Ćutke prolazim pored njega, zbunjen da li bi možda trebalo da se prekrstim ili ne.

Uzimam broj i sedam na mesto da sačekam da me prozovu. Atmosfera je dosta morbidna, jer nas četvoro sedimo u ogromnom foajeu: gospođa sa pudlom, beskućnik s H&M kesom punom kovanica, mladić s istetoviranim licem i ja, čovek sa naočarima i rancem. Da nas neko sa strane pogleda, delujemo kao savršena postavka drame za Bitef. Neko savremeno čitanje Beketa, Ibzena ili Joneska. Nisam više siguran u kojoj drami trenutno živimo. Dečko sa tetovažama oko očiju glasno sluša muziku koja mu dopire iz slušalica, dok čovek bez kuće neprekidno zvecka svojim plenom iz kese. Kuče je takođe nemirno, kao da treba nešto strašno da se desi u ovom momentu, a ne samo da se ode kod neke tete na šalter. U ovakvim trenucima uvek razmišljam da će neko da uđe u banku sa pištoljem i da ćemo morati da ležimo na podu i molimo da ostanemo živi. Ili da će da ušeta neki terorista bombaš da nas digne u vazduh sa svim serverima u kojima su pohranjeni tuđi računi i transakcije.

Zanimljivo je kako smo svi napeti kada se približimo izvoru novca. Upravo svi ti rituali, poput nekog svetog hodočašća, kada stojimo iza crte koja se ne prelazi i čekamo da se na ekranu pojavi broj sa papira koji držimo u ruci, pospešuju tu anksioznost, kao da bismo iskočili iz svoje kože ako to što imamo ne završimo za tri sekunde. Primetio sam da nemam mira da sedim u banci ni jedan minut i već bih da se upišem u knjigu utisaka kako je usluga zastrašujuće očajna, a zapravo je efikasna, uprkos čekanju. Međutim, problem je blizina novca, a ne realno vreme koje provedemo u redu u banci. Mislim da je mnogo gori taj miris novčanica koji lebdi po prostoru, a nije naš. Osećamo ga u svakom uglu enterijera, a znamo da nikada neće biti naš. To je ono što ne može da se izdrži, a ne loša usluga smorenih službenika banke.

Napokon me prozivaju, posle deset najdužih minuta u životu. Poput zatvorenika ulazim u blindiranu kabinu gde mi se preko stakla obraća nasmejana činovnica. Glas joj je izmenjen, jer pričamo preko mini mikrofona, poput onih na bus stanici u Beogradu, kada sve zvuči čudno, gde god da idete. Nakon što joj objašnjavam da samo želim da jednu krupnu novčanicu pretvorim u više manjih, ljubazno mi kaže da spustim novac u metalnu kutiju, koju ona kasnije povuče ka sebi. Na takvim mestima, kada moram nešto da stavim u to, uvek mislim da će da mi odseku šake, da neću dovoljno brzo vratiti ruke, a službenik će da povuče ka sebi i gotovo.

Napokon sam izašao napolje i osetio veliko olakšanje, kao da sam učinio ne znam šta, a ne samo rasitnio pare. Kada pomislim da bi ovu uslugu u Beogradu uradila i najmanja menjačnica, u kiosku prislonjenom na neku od gradskih pijaca, odjednom mi je sinulo da su crkve novca mnogo veće i komplikovanije tamo gde pare moraju krvavo da se zarade. Bez obzira da li se molite Bogu ili ne.

Ćinkve Tere Žena na ivici nervnog sloma: Ništa posebno bob-dylan-2549292_960_720 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bob Dilanova električna gitara i ja 13A_0172 Prozor u dvorište: Istina ima teranje 100024520034 Prozor u dvorište: Konji koji jure · · · ·